Ово је могло бити сад, или у мају, ал' пре ће бити сад, већ према томе како је било лепо време. Био сам разредни нафташком одељењу у машинској. Сви су они ишли у школу четири дана у недељи, а један дан имали праксу, осим нафташа и дизаличара (ака регименте, РГМ - руковаоци грађевинским машинама, не руковаоци машина, ни ви колега не рукујете чекића него чекићем), чија пракса је негде напољу, где има нафте или градилишта. Њихов распоред од 33 недеље је зато морао да се угура у 26 недеља, дакле морао је да се мења бар двапут годишње да би сви њихови часови могли да се одрже у потребном броју. Пола предмета је ишло са часом вишка, па онда друга половина, па ниједна. То је правило пичвајз у распореду за бар осморо људи и мене као распореџију. Коштало ме небројене сате и километар живаца годишње. Прошле године је чак био експеримент, да праксу раде из двапут, три недеље у марту и три на крају године. Што је прошло одлично као пракса, ал' не баш добро кад су се априла вратили. Не само да нису видели живу душу три недеље, него нису видели ништа женско (е, ове године била једна девојка у мом одељењу, Наташа коју нису звали Нафташа него Нафтарица). И онда им дође на час њихова редовна професорица српског, коју исто нису видели три недеље, а била је напредна, назадна и уско стручна, и баш добро изгледала, и сад њих тридесет загоретина не могу да не уздишу, ахћу и дахћу, а она као не зна о чему се ради па ће "добро момци, шта вам је данас?". На то ће један "извин'те професорице, ми смо бушачи".
Тако да мора да сам их водио на екскурзију пре или после тих шест недеља. Разредни другог нафташког одељења, мој цимер на путовању, је био неки миран лик, предавао ваљда предвојничку, муж колегинице која ми је предавала матиш у четвртом гимназије. Мали је град, иако има девет средњих школа. Питао сам се често, као бруцош, како то да сви знају интеграле боље од нас, и закључио да је то зато што је она много боље знала комбинаторику, па нам је на то отишло доста времена, а диференцијални рачун смо стрпали у последња два ипо месеца, од чега смо интеграле практично смандрљали.
Ишли смо у Иванићград, где имају целу средњу нафташку, не само два одељења. И школа има своју бушотину, на коју су нас и одвели. Инжењер из Нафтагаса, који је био с нама, рече да имамо сличну у Елемиру. Одвукао сам га у страну и питао га да ли је из Београда или Радојева (ака Кларије ака Петерде, што је село на румунској граници). Ово друго, а како сам погодио? Па то су једина два места на планети где Елемир изговарају са краткосилазним на првом, уместо дугоузлазним на другом слогу.
У школи су нам организовали журку. Очигледно, не превише риба, мада сам успео да отплешем нешто са једном колегиницом, занимљиве афро фризуре (а боја неодређена, негде између светло смеђе и... хм, златнонаранџасте, ни тамо ни овамо). Наравно, ништа није било, чак се и онај квазинационалистички инцидент завршио без везе. Двојица наших ђака су оптужени да су певали "Ој војводо Синђелићу" кад су се поднапили, што је омиљена песма српских националиста, колико их је већ било. Онда је испало да су обојица изгредника Мађари, пропаде скандал.
Други дан је био обилазак којечега, историјских места - Кумровец са Титовом кућом и оближњом политичком школом (коју сам вешто изврдао кад су покушали да ме тамо пошаљу), споменик на Петровој гори, па заноћили у Приједору. У Кумровцу, у јединој другој кући осим наводне куће Брозових, момци купили киселу воду, неко потегао мало више и подригнуо онако свињски. Неко му одврати „раденска, сајонара!“ гласом Тошира Мифунеа. Сви смо знали како звуче Јапанци у филмовима, а и у реклами за Раденску.
Ујутро сам се нешто рано пробудио и решио да процуњам кроз оно мало суседних улица. Нашао сам нитне, оне за џинс јакне, јер је већ покушавала да рециклује старе, што није ишло, деформишу се кад се уграде, ипак су то заковице (то сам ту у школи научио како се каже, јебо нитне), на друго деформисање се већ ломе. Наравно да сам купио одмах.