01-X-1975.
Бештара и ја смо се уселили у неку собу што је нашао, те смо цимери. Не знам шта је покушавао да студира претходне године, није му ишло. Сад је уписао право, опет бруцош. Све је већ испланирао, неки ујак је неко мудо у суду па ће да му среди да буде судија, ма као да већ јесте, само да среди то са студирањем, испитима, дипломом, правосудним испитом. Аха, како да не, ал' ко га зна, можда се и уозбиљио. Студената права је ионако било вишка, предавања су се држала у две сале, у једној профа, у другој звучници па преносе звук из прве. То до отприлике децембра, кад се студенти довољно оспу и престану да долазе.
На матишу је било скроз другачије. Од шездесеторо с прве године остало нас је четрдесетак - остали одустали или нису дали услов. Атмосфера на предавањима је била опуштена и прилично тиха. Дрвене облоге на зидовима су добро изгледале, упијале одјеке, скоро да ти се спава, што ми се ипак тада није догађало. Већ наредне године сам успевао да преспавам паузу - пребацио бих јакну преко клупе и спустио главу. Онда би онај до мене праснуо у смех кад ми види отисак цибзара преко ока.
Соба је у центру, на спрату изнад дућана на ћошку, у старој високоплафонској згради, на 300м од Дунава.
Газда је неки маторац са младом женом и десетогодишњим сином. Поприлично наглув, а гледа дневник, а између нас и њих врата, па смо навикли да нас нема у 20:00. Био је ваљда у касним четрдесетим, 1948. се затекао са румунске стране, где су га оптужили као титоисту и трипут осудили на смрт. Ако је клинац рођен отприлике 1965, то значи да је успео да збрише овамо око 1960. и неке. Јунак или будала, ко ће знати. Згодна му жена, само да обуче нешто друго. Мало сувише згодна да буде безопасна, али реч није проговарала, те не знам ни да ли уопште зна српски. Уосталом, шта ме се тиче, имам рибу а Бештара је доводио неке своје. Те његове сам ретко виђао, јер смо се лако договарали у три речи. У ствари, проценат недовршених реченица нам је био врло висок, "шта игра вечерас" је био довољан знак.
Понекад смо успевали да саставимо низ од чак десет недовршених реченица заредом.
Клопали смо углавном у мензи, осим доручка, кад смо јели шта смо донели од куће, или шта бисмо узели доле у дућану на ћошку.
На фотци је газдин сандук за постељину, штагод да је држао у њему. Стајао је под прозором, између наших кревета, и на њему бисмо доручковали. Видим да је ово снимљено чим је донео ту Бајрету фоткалицу, омот јој је још на видику.
Успевао је да проспе свашта, осим кад смо кували вино, ту никад није брљао. Најбољи бисер му је био кад смо једном доручковали леба и сланине, па је неким повећим ножем секао сланину и добро замастио леву шаку. Онда је узео да отвори кесу млека (млеко у кеси је био специјалитет, откако су одустали од стаклених боца, пластичне још нису биле довољно добре, а тетрапак био скуп и користио се само за трајно млеко), све држећи са два прста за угао кесе. Гледам и не верујем, па кад одсече то ће да му падне, мора да ће само да засече па онда да ухвати другачије... живо ме занимало како ће то да изведе и притом пази шта ради са том ножекањом. Међутим не, он уопште није капирао шта ради, и кад је одсекао угао, кеса се повиновала гравитацији. Онда је покушао да ухвати кесу док још пада, што му је скоро и успело - млаз који је направио је отишао метар у вис - али му је исклизнула из масне шаке. Тек тад сам се сетио да нисам само унезверени посматрач па сам прискочио и прихватио кесу. Срећом је онај нож већ спустио на сто.
Увек бисмо оставили неку теглу на столу, да изиграва пепељару ђубретару. Ту смо бацали свашта, и брзо би постало врло гадно, чак је умело добро и да смрди (срећом оно кад је био кисели купус, имали смо поклопац и брзо смо изнели у канту, надам се да није експлодирало). То смо звали „сркни па цркни“. Штета што фотка није у боји, однела би оскара за неку страву & ужас.
Негде овог месеца, судећи по томе како смо обучени и у који фолдер сам стрпао преснимак слајда, је било да смо отишли сви четворо (ћале, кева, нас двоје) увече код Димчета, онако као кућни пријатељи. Показивали су нам слајдове са наставничке екскурзије у Грчку, баш је добро изгледало. Да се не би превише зајебавао са пројекцијом на зид, јер нигде нема довољно зида, дуж оног највећег је регал, уз остале су каучеви па би увек неком била пројекција иза леђа, а опет не желећи да довлачи платно из клуба јер је гломазно, једнособни станови на Леснини су били баш тесни, направио је, по нечијем савету, пројекциону површину од огледала и млечног стакла, величине отприлике А4, у дрвеном раму повезаном шаркама. Није му био проблем да то направи, кад предајеш ото мора да већ умеш свашта. Нашкљоцао је неколико слајдова па је један остао код мене. Ех, та времена кад је фотоматеријал имао физичке примерке, па колико направиш, а слајдови нису ни могли да се умножавају без зајебаног губитка квалитета, штавише ни не знам да је то ико радио. Једино је, пар година касније, један из ДЦ-99 радио Цибахромов поступак да прави фотке са слајдова, дакле два преобратна поступка. Наводно су хемикалије за то биле толико гадне да је уз пакет ишао и неутрализатор, да одреагују с њим уместо са канализацијом, мање трује овако.
Спомиње се: Владимир Себешћен (Бештара), Димитрије Јосин (Димче), ДЦ-99, екскурзија, Леснина, ОТО, регал, на енглеском