И почело је. Скоро целе недеље смо се само скупљали и упознавали касарну. Елвир нас је скупио у учиону (језик је баш српскохрватска мешавина) за телеграфију, у ствари једину што смо имали, где је на свакој клупи инсталисан по тастер. Држао нам говоранцију о свему и свачему, и споменуо да смо овде послати на основу потреба наших територијалних јединица за одређеним струкама. Аха, да, било нас је четворица из мог града и још један из села око 30км на југ, и онда ама баш нико из Београда или другог већег града. Ал' смо имали тројицу Далмоша, који су могли да стигну кући за неколико сати, сви на 100км одавде.
Е сад, моји земљаци. Нисмо се знали од пре, све и да смо се сретали.
Прво, Блаја. Зајебант, добар за друштво. Дипломирани музичар, оперски певач (у хору позоришта у Новом Саду). Предавао и музичко у основној, и свирао по кафанама, често истог дана.
Онда један прави сељак. Градско дете, завршио гимназију, али генерација 1959. је била последња по старом, а он је на силу скидао главчину са трактора, док га није звизнула посред челенке, па је толико изостао од школе да је морао да понавља четврти - али тога више није било, дошло усмерено, срећом само у Војводини, па је тај разред завршио у Београду. Надарен да се сваки час рањава - на најгоре глупости, бар једном месечно. Пет година касније, мој је ћале купио виноград тик до њиховог. Касније сам његовог оца виђао доста, њега ама никад.
Онда један Мађар из треће гимназије, кога исто нисам видео до матурског парастоса на 40 и 45 година. Тад смо чак и попричали.
Лик из села је занимљив. Завршио је неку вишу па уписао ФОН да заврши и други степен, чак је и књиге понео. У неком тренутку је молио Елвира да га пусти на три дана, не да иде кући, него до Дубровника, где му је драга проводила зиму. Била је удата за неког што никад није ту. Видео сам је на слици, лепотица.