Сахрана. Велика. Кад умреш млад, па не стигнеш да надживиш оне који би ти дошли.
Стигли смо таман на време да све видимо и будемо виђени. Пустио сам причу (о раду над левим оком од прексиноћ) Боби јуче, кад сам га звао да видим кад и где је сахрана (ново гробље, 13:00), па су бар најближи знали унапред и нису се превише изненадили кад су ме видели.
Још ми није јасно зашто ме ова смрт толико погодила. Бар трипут ми се плакало и стара дресура да момци не плачу је радила упола спорије него иначе.
Успели смо да избегнемо Вишњу пуким случајем - кад смо дошли није била уз ковчег, само Боба и Драган, а онда у маси је увек била са неким, пушила (и ми смо, али са родитељима Милене Пожарић). Касније нам се путање нису ни укрштале. Нисам мислио да је избегавам, хтео сам само да изразим саучешће али без грљења и љубљења, јес похлепна пичка али је мајка.
Време у ствари добро. Био први снег ове зиме изјутра, али се отопио док смо са букетом стигли са пијаце. Дува, мрзне али земљиште у ствари влажно, и не дува ни јако, руке у џепове и готово. Три свештеника су имала довољно памети да већину програма одрже у капели, док смо ми стајали напољу.
Вишњин син је плакао ко киша. И она је, ал' нисам баш пазио.
Дошли су сви, Драганови родитељи, кум са новом женом и његови родитељи, ма сви. И више него двострук број оних које сам виђао на стотинама фотки што сам снимио по журкама им - венчању, рођенданима, и дечијим. Тамо су много боље изгледали.
Лена и Милан су дошли таман на време, ваљда је суботом мања гужва. Она има дивну жуту јакну, не макар коју жуту, него ону кодакову, најбољу. Како је већ тешко ових година наћи одећу у боји, јер се владавина сивила од 2000. проширила са кола на зграде а сад и на одећу. Сви су дошли у оном што иначе носе, и били пригодно обучени за сахрану.
Око распореда седења на даћи је дошло до збрке (опет у Елмонту, где смо држали и кеви, преуређено па је сала сад краћа, али имају додатак напред). Ми (тј Лена и Милан, и нас двоје) смо стигли први, кад смо већ домороци у овом крају, знамо све пречице (у овом случају и за пешачење). Рачунајући да смо отприлике последњи ешалон родбине, заузели смо места у крај главног стола, прва родбина ће у чело, комшије и пријатељи за други сто. Међутим кад су ти ближи заузели други крај стола, није остало места за Бобу и Драгана па после и Милену Пожарић кад је стигла (управо се придигла од тронедељне вирозе), па су сели где су се снашли, до нас, а преврнути тањир је премештен на наш крај. Тако су последњи постали први, методом забуне.
Лена и Милан су свратили после до нас по опскрбу (само картон јаја и кутију пихтија, сланину смо однели у уторак).
Моја краста већ не изгледа тако страшно, тањи делови отпадају. Од њене је остала само тачка на десној страни носа, уз око, крај моје пролази непримећено.