Највећа од седам-осам фабрика у делу између реке, пруге (јужно од доње колоније, тј. Руже) и старе Комбинатове индустријске зоне. Ту су били и гумара, и производња перлита, и шљункара, и још једна металска фирма (где су нам направили разделник за подно и одакле сам уместо пара, за тезгу, добио писаћи сто за којим и сад седим, неуништив; Василија им је била шеф књиговодства) и производња термоса... и скоро сви су кад тад били муштерије, што ДБА, што Аваија, осим самог Елмонта и шљункаре.
Производили су свашта, ал најчувенији су били по контејнерима за екстремне температуре, чак су извозили у Русију, за сибирску зиму. Само метнеш на вагон и истовариш на -50°C и можеш да живиш у њему. Или га користиш као вагон.
А онда је транзиција све то распичкала, па је прво предња хала била издата. Ту је гђа Рашенић (тада још са мужем) имала робну кућу и ресторан. Дућан није опстао, али кафана јесте, у разним другим издањима, јер је имала одлично опремљену кујну - преосталу од фабричке мензе, и са поприличним капацитетом, и мислим да су у почетку одатле носили храну за неколико других мензи које нису имале своје кујне. Ту је некако било најбоље место за даће, јер су оба главна гробља (укључујући и ново) на 2км. Између 2011. и 2019. био сам ту на седам-осам даћа и помена.