Шестодневна даћа за Силвију а годишња за Арпику... не ваља што су тако заједно, још горе што су отац и ћерка.
Ми смо мало поранили, али пошто смо пошли само десет минута пре заказаног времена, мислили смо да каснимо. Пред капелом никог познатог, па ајд право до гробова... а онда смо тамо петнаест минута чекали да се појаве остали.
Шкљоцнуо сам неколико старом ноклом (она „нова“ још чека да скупим живаца да јој напржим језички пакет... чачкање 9 година старог Симбијана, алатом писаним за икс пе који неће да ради на седмици, одбија, сувише је ново...) док смо чекали. Само пејзаж.
Даћа је омања, у Бечкереку - гости који су у просеку прелазили по 250км за сахрану данас нису дошли, па смо у стражњој сали заузели само два кратка реда столова.
Весела удовица је опет довела дечка. Пошто смо из краја, стигли смо први и паркирали се (на Фабрику станицу преко пута, јер је кафански паркинг већ био пун, биле су још две, много веће, такве журке у две веће сале). Заузели смо места у буџаку и нашли се окружени Силвијиним друштвом, док је родбина, са све веселом удовицом на скоро челу, била за другим столом. Тим боље, нек они седе с њом, ми не морамо. Успели смо да се ни овог пута не сусретнемо. Није да бих нешто рекао или направио неки испад, ал' бар нисам морао ни да се трудим да то кажем уљудно.