Нама најближа кафана, једва 300м од куће. У ствари, две кафане, истог имена на истом месту у различита времена. Зову се по старом имену града.
Први власник је то држао као класичну, штогод старинску крчму са добром клопом и ушушканим амбијентом. Често су гостовале чувене фаце - Звонко Богдан, па чак и Раде Шербеџија, Пера Краљ... Било је место на гласу.
А онда, док нисмо били ту, умре матори а кафана буде затворена неколико година. Поново су је отворила, око... ајде, 2011., нека двојица млађих, реновирали је (пар пута) и нешто сасвим друго снимили. Док је стара споља изгледала као и свака друга кућа, а изнутра била та интимна јазбина, ово сад има назнаке старинског споља, ту су силуете забата панонских кућа, можда и неки ђерам - али је изнутра скроз нека двеиљаденаеста, све сиво (од 2019. отприлике је сиво и споља), метал, стакло, шарано стакло, метал, мермер, још метала... Кувар је како кад, некад врло добар, некад прави мајстор. Келнери су висока класа, строго средња угоститељска, све по пеесу, могли би да раде у хотелу или каштелу, као да носе беле рукавице и кад их немају.
Ал' слаба вајда од свега тога. Нема душу, то је шупља кутија, превише одјекује, не може да се разговара. А није ни кафана, нема редовних гостију. Испред стаје бус, прекопута је Фабрика (слабо ту има возова, а и то све теретни), нема ту одакле да се накупи људи. Већином је затворена, нема ту да наиђеш па уђеш. Зови, закажи, ово је кафана за рођендане, свадбе, даће, или какве год журке да праве данашњи скоројевићи. То што то често буду Роми, па, таква су времена, они почесто имају пара за то.