Ваљда је крај мојим невољама са банком. Стигла аутоматска порука од Ваховије где каже да сам се успешно уписао у онлајн апликацију, што ће рећи да ме надаље заболе да чекам извештај да сазнам како стојим. Апликација све скупа и није лоша. Гомила веб стране где видим шта имам - који су чекови прошли, шта је од пазара наплаћено, кад је легла плата. Могао бих и рачуне да плаћам електронски, или сам бар тако мислио. Добрих осам година касније се десило да сам негде погрешио (водовод и говновод се плаћају истој фирми на два рачуна, побркао сам их), па се чек вратио. Чек. Физички, папирни, одштампани чек, обичном поштом. Само штампан кад је наручено и онда ђутуре послат. То вам је то електронско пословање?
Да се ја питам, срање. Још један банкарски трик да одложе плаћање до последњег тренутка. Закажеш плаћање за, например. 14. Тада ти скину паре са рачуна и преместе на свој. Одштампају чек и пошаљу. Док чек буде испоручен, па док тамо буде прокњижен, па оверен и ето пара на рачуну примаочеве банке, а ускоро и на рачуну самог примаоца. Све то време те паре леже на банчином рачуну, ове или оне банке, и за толико им је привидно веће стање.
Стара дрндава сдк је гурала шестоструке трансакције за пола сата. Будале.
А, да, ни ту апликацију не могу одмах да користим. Вели „за следећих пет до седам радних дана ћете добити, државном поштом, лозинку за Онлајн Банчење. Ако не стигне ни за десет дана од пријема ове поруке, молим јавите нам“.
У осталим вестима, АманБре постаје озбиљна установа, неки одбор одлучује како трошити паре - добијају озбиљне паре од неког немачког штифтунга - да бар исплате фриленсере што су досад радили за фрај.
Момци код куће већ раде нешто око ЕОНСа. Стигло ово:
Кингслтон Универзитет, ДзМ
Критерији за тријажу од 20-10-1999.
ДО аутоматски бивају Не-Прегледан. (остеолози или шта?)
Центалноамерички и карипски дипломци добијају статус Не-Прегледан.
Сви кандидати примљени у АОА добијају Да-Чекање.
Сви дипломци из Бостонског универзитета, Харварда, Тафтса и Универзитета Масачусетса добијају Да-Чекање.
Амерички кандидати са резултатом >= 220 (3-цифрени за Део 1 или Део 2) на УСМЛЕ добијају статус Да-Чекање.
ИМГови из Ирске, Британије, Бразила, Колумбије, Венецуеле и Западне Европе са УСМЛЕ резултатом >= 86 (2-цифрени) добијају Да-Чекање.
Сви остали кандидати из САД добијају Не-Чекање.
Сви остали ФМГови добијају Не-Чекање.
Код Нине ускоро родитељски, па сам морао да научим како то код њих иде. Имаш план зграде, имена наставника... Тако да није само разредни и родитељи за то одељење, нема одељења. Сви предају целој години, тј нема свако дете све предмете и не обавезно исте предаваче, него по групама, које нису ни трајне ни сталне, него се прегрупишу за сваки предмет. Тако да треба да знаш који предају твом детету, где су њихове учионице, и којим редом да их посетиш, и тог дана обиђеш четворо до шесторо. Мало је циркус, али иде им. Школе то умеју.
На УАу, активан је Клуб за Фокстулс Заувек и Тамно Пиво, и објавио сам велику вест: нашао сам тамни Хајнекен. Тако рано - а онда га нисам нашао до 2007. (у ствари јесам, једном 2003. ал' то је то, свега трипут)
Џек се јавио накратко, Барану старијем је боље, хвала на питању, а ви како се навикавате на ВА? Мој одговор, између осталог: Све је баш зелено, од шуме се не види где је град. Изнајмили смо кућу у шуми (храстови и ораси од сто стопа) а има само десет минута пешке до посла. Мада, идем колима, да могу да скокнем кући на ручак. Кад рекох ручак, једном сам за паузу отишао с момцима до ресторана мало низ улицу, да видим на шта личи. Није ни лоше, ал није ни за разгледницу. Тргло ме кад је, у сред ручка, дошла келнерица да пита „сте ви момци океј?“. Звучало ми је као да пита јесмо ли полудели, јер колико шесторо програмера може да направи галаме (ваљд су били Пит, Фикс, Лари и још двојица). А у ствари је питала је ли нам све потаман, треба ли нам шта. Ех те ситне културне разлике... [коју годину касније сам видео да и наши келнери то раде. Да ли су тек тада почели, или сам ја дотле тако мало ишао по кафанама да нисам приметио, ко ће знати.] На крају је коштало око 7$ по глави... што би изашло на око 150$ месечно само за моје ручкове. Фала, мати, на салати, пробао сам и не иде ми. Ви имате сву могућу залеђину, породице и остало да вас прихвате ако дође до срања, а ми још немамо ништа. Можда касније.
Тражимо хлеб. Амерички хлеб је више срање него тесто. Превише воде, хемије, скроба и мало шта осим тога. Нашли смо памперникл, који је довољно таман али и даље премек. Бар још један, осим штапића (baguette), можда може да се једе без препицања (добро, написао сам „без тостера“, а Шкрба ми је душу појео, „никад те нисам видео да си појео тостер, ни са лебом ни без“).
Тај памперникл је ражани, баш волим ражани, и штавише има и неки као руски ражани... ал брате, да нисам јео ражаног хлеба у СССРу, па да поверујем да је то то. Ни налик. Све је то и даље сунђерасто, влажно, нема занимације за зубе. У сваком ражаном хлебу има кима, јер су рецепт и за немачки и за руски донели Јевреји, и то успели да наметну као стандард. Једном сам успео да нађем хлеб на ком пише „без семења“... још горе. То само значи да је ким унутра самлевен. Тек неких пет или седам година касније сам успео да нађем неки дански, који је бар мирисао како треба, био без кима, и био набијен и зато сечен на 4мм. Дај шта даш.