Служба друштвеног књиговодства. Није банка, само раскрсница, али државна, и све уплате између фирми су ишле кроз њу. Тако је контролисала промет - плате нису могле да стигну радницима на рачуне у банку или (у ређим случајевима, где су још имали петљу за то) у готовом, док не провере да су плаћени сви порези доприноси и самодоприноси ("добровољни" привремени месни порези), тачно до у пару. Ово је испочетка изазивало приличне застоје, али се уходало до глатког. Деведесетих су међу првима прихватили онлајн рад; њихов софтвер за уплате и преглед стања је био трапав, компликован и све скупа ужасан, али су уплате пролазиле за пар минута а да нико није изашао никуд; знали смо ко је платио а ко није без да зовемо банку. Такозване мултилатералне компензације, где један плаћа другом, овај трећем, трећи... па до шестог (и можда шести првом) су рађене аутоматски преконоћ за целу земљу (мада, дугови оних који би ионако платили би били замењени мањим дуговима мртвих пувала). То се радило и ручно, шесторица се појаве са уплатницама, и први плати шестом преко оне четворице, све за пола сата. Да видим то данас, унутар једне банке.