03-VII-2010.
Јуче су на јоги (јози?) направили Лени опроштајно, скупио се цео течај, дошли нас троје (сем Горане), фоткао сам Лениним Фујицом, добила и неки поклон (бронзану фигуру слончета, ваљда има неко симболичко значење), певали нешто, била чак и нека закуска (строго воће и зрневље, дакако), добила и некакав поклон. Да ли је ту било уручење дипломе, или је то већ било раније, не бих знао - углавном, има звање инструктора.
Отишао са Ендером и Нином до деемвеа, да преведем Матрикса на њу. Онај на Индипенденцету (да, тако смо га изговарали међу собом) је претрпан, чека се напољу, лада нема. Отишли у Чесапик, упола руље, ладовина. Фино летње јутро. Заборавио сам возачку и све остало у свечаним чакширама - прекјуче сам то обукао за суд, кад сам ишао са Гораном - и Нина је скоро хтела да се окрене па да дођемо у уторак. Ал' кад смо већ стигли до ове што дели бројеве за чекање, питао сам јел треба возачка за обоје. Не треба, каже, само за оног на кога се региструје. Матрикс је сад њен, без проблема.
Го је поподне одлетела за Сијетл. Послали смо с њом свежу векну домаћег хлеба и кесу сувих кајенских папричица, остатак лањског рода, воли Рикардо љуто, Перуанац је.
Те нас је остало петоро.
У повратку с аеродрома смо свратили до Брљингтона (Burlington) и накуповали се већих тораба (скр. торби). Јесмо се тако накуповали и пре једанаест година, али се и путовало, а све те имају неке ситне точкиће, који нису преживели, ваљда је на свакој по један страдао. Велика скијашка торба је можда читава, али Луфтханса не прима тај формат.
Нашла исправљач са 220 на 110, требаће. Купили, стиже ускоро, пар кила тежак, озбиљно нешто.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Фујица (Фујица), на енглеском