Сале набавио још два југа за ДБА. Истоветни близанци, чак и суседне таблице. Тако сад имамо петоро кола. Пошто смо сад у крњој федерацији, само Црна Гора и Србија, већина делова се производи у садашњем иностранству и омање је чудо да их још праве. Мотори су и даље из београдског ДМБа (двајспрвог маја), али гибњеви су од Ланче, увезени. Мотор није од 55 коња као на прва два, него 45, онај мањи мотор од 903 кубика, какав је имао стари Фијат 850 купе и кабриолет.*
Време куповине је пуко нагађање. Знам да су купљени на сајму, а тај се одржава априла. До краја године, кад је криза већ кренула да се заукава, морао сам неколико пута да идем до Вршца, и сваки пут носио исти канистер са резервних 5 литара бензина. Ниједном ми није требало да долијем, друм је био скоро празан, није било много крени-стани нити убрзавања. "Једе говна, не треба бензин."
Касније те године смо једном од њих уградили додатне гибњеве и резервоар од 85 литара. Тај је био магарац, довлачио гориво за остале. Једном смо на румунској граници негде точили код неког типа кроз специјални левак за авионско гориво - са ситом које не пропушта воду. Не знам како му је то радило, очице ситне а бензин цури приличном брзином, и на ситу остане кашика воде. Јебо рачунаре, ово је технологија.
сезам, 17.:
"Прекјуче сам у Сомбору чуо две приче о боравку плавих шлемова: прво, да су у првих пар сати по искрцавању мењали доларе и марке по званичном курсу, док се нису опаметили, међутим и то је било довољно да се неки шверцери набрзину опаре, а неки други шверцери потуку међу собом...
друга прича вели да су се са оне стране Дунава потабали неки Руси и Белгијанци. Руси кажу "Зђес Сербија", на шта Белгијанци одврате са "Хир Кроуејша", што се завршило тучом. Не знам колике су размере те туче, али неко је неком сигурно разбио нос.
Не верујем да је ово све скупа било нешто велико, али нечега је сигурно било. Сомборци, дајте детаље.
Иначе, у Сомбору и широј околини нема бициклова, џинса и још неких ствари - покуповали комшије Мађари. Купују све редом. Суботичани се буне, а и Сомборци, мада не знам зашто - ми смо годинама празнили све од Сегедина до Ђера и Бекешчабе, ред је да комшијама узвратимо куртоазне посете."
Ових месеци је Грги био пацијент за акупунктуру. Зајебао се нешто на тренингу - откако више није репрезентативац, баталио је такмичење и постао тренер, па је прво спаринговао неком омладинцу, а онда стао са стране, тако ознојан, и пратио како се мачују неко друго двоје. Ту га је ухватила промаја и јебало га раме све у шеснаест. Пробао је већ свашта, ишао и код неког специјалисте за спортску медицину, ал' не пролази. Те реши да проба акупунктуру. Пронашла је тачке у својим књигама, и испало је да има да му наређа неких осам комада од кључњаче до скоро пола подлактице. Већ је била набавила други, јачи стимулатор, нешто кинеско, чије би жице закачила за крајње игле, па је то пуштало благу струју ниског напона, око једне волте, у импулсима. Изгледао је као модел далековода.
Плаћао је јајима, његови су држали кокошке и имали јаја на претек, а он их је продавао у фирми, тешко је ишло ван.
Лежао је потрбушке на нашем старом каучу, који је већ други пут био пропао - опруге у средини би попустиле. Први пут од тога што је ту ћале лежао док би гледао теве, док је то било у мојој соби (значи ране седамдесете, до фарбања собе у буљичасто), а сад већ од старости, јер је тапетар био само превезао опруге, није их заменио. Грги је већ имао поприличну стомачину, чудо једно шта се постигне за две године, јер су се он и Вишња забављали одлазећи на вечере. То је трајало док је трајало, остао апетит. Судбина бивших спортиста. Елем, стомак би тачно попунио ту рупу, и леђа би му дошла скроз права.
Није га излечила, ал' му је било боље. После је нашао неког другог за спортску медицину, овај га је зрачио неким жутим светлом, рече да му је то скоро решило проблем.
Та рупа у каучу је доста сметала. Ја сам спавао на оном делу што је преко дана изигравао наслон, она је спавала преко рупе**. Догађало се да ипак прилегнем после ручка, умела је да скува тако неке ђаконије да би ми напросто сав крвоток отишао на варење а мозак оставио да ради на само седам од тринаест цилиндара (устаљена фора, која никад никог није навела да пита што баш тринаест, а за друге вицеве увек неко нађе логичке брљоке), и нема друге него да заспим са стомаком у рупи. Нина је то описала овим речима: „тата воли мамину рупу, тако је лепа, удобна и мекана“.
----
* та се мрцина од мотора још користи диљем Фијата - возио сам се 2020. таксијем, модел 500, пространи петосед, са таквим мотором али на метан, пичио је и то при нижим обртајима. Чудо.
** што ће рећи да је спавала с моје леве стране, само тада. Ускоро смо усталили супротан распоред, ког смо се надаље вазда држали. Осим једном, дванаест година касније, са смешним последицама.