Бибиес који су развила двојица (па онда тројица) у Београду 1990. Ваљда још постоји у неком облику. Тамо сам био министар за језик у тзв. "влади" Цивилизације (што је једна грана тог форума). Био сам тамо од скоро почетка па до краја првог отеловљења му. Онда се децембра 1994. (биће ипак 1995.) ова двојица одвоје и оду у предузетнике, а и ја пређем у тај њихов нови, јер ето и ја сам тако претходне године. Остао сам док ми октобра 1999. није истекла претплата. Онда се 2005. Шкрба и Боћа договоре да треба да се вратим, па су ми уплаћивали претплату наредне три године. А онда смо решили да је Бибиес као формат поприлично мртав и уместо тога скупили групу Олдвејв и превели је у мејлинг листу олдвејв. Друга таква група, сад мејлинг листа, су расејани.
Јози је био редован тамо; Грги и Сале навраћали понекад.
Тај софтвер што су написала та двојица-тројица, доста испред свог времене, је пун разних изума, што је створило и свој речник (касније би се то звало именски простор), а ово повукло и свој жаргон. Целина се звала форумом, који се састојао из конференција (данас потфоруми, енгрпски подфоруми), а ове из тема (данас топици или топићи). Постојале су и групе, са до дванаест чланова, и приватне поруке. Поврх свега је имало и чантраоницу, где је свако сваког могао да позове у приватан разговор, који други не виде.
Било је и места да се остављају фајлови - отуд смо набављали брдо ствари, нарочито против вируса - а и могао је да се закачи фајл уз било коју поруку (у конференцији, групи, приватну).
Могла је да се исфилтрира (тј искључи) било која конференција која вам се не чита. То је од мене сакрило сав спорт, огласе и Амигу, можда још понешто. Постојала је и игнор листа да поруке познатих давежа више не видите, али се и даље видело кад их други цитирају. Но, обимно цитирање је било баш непопуларно, јер смо сви били на спорим везама, 1200 или 2400 бауда је било нормално. Средином деведесетих је то већ стигло на 14400, а кад смо крајем деведесетих имали и модеме на 56000, није много помогло, јер смо и даље били на старим телефонским линијама и централама, па је то добацивало до једва 26000. Те су сви навикли да скраћују наводе, и тражили то и од осталих. Поврх свега, плаћала се и претплата, где сам ишао на месечну, мада је постојала и јефтинија на сат. Тј није била јефтинија по сату везе, него се напросто дала боље искористити. А ту је био и телефонски рачун, за нас ван Београда поприлична ставка. Па су зато ови написали и апликацију за аутоматски пренос, и офлајн читач. То би послало све што сам написао, скинуло све шта има ново (укључујући и фајлове које наручим) и сишло са везе. Кад бих из читача одговарао на поруку, одабрани редови би се ископирали у Тркачицу (едитор који сам користио, тј неки његов клон), написао бих одговор, снимио га и изашао, а он би био укључен у следећи пакет за слање. То је одлично радило, а навика да се скраћују цитати ми је остала до данас; некраћени, нарочито у имејловима, ме исто и данас нервирају, али већина данашњих корисника никад није прошла кроз те посне године, никад није размишљала о бујању текста. Нарочито одговори на дуже имејлове постају нечитљиви, јер нису убачени између текста на који се одговара. Практично сви стари чланови сезама који су расејани или олдвејв и даље учешљавају одговоре у цитирано.