10-IX-1979.
Положио пројективну геометрију. Први од последња три испита. Након што сам пао сва три у јуну, променио сам курс и тактику. Један по један, полако али учврсто.
Самог испита се слабо сећам - јесам ли узео кола или отишао ранијим аутобусом, какво је било време, где сам јео (писмени је преподне, траје три сата, па онда пар сати док се то прегледа, па усмени за оне који положе, брзином од троје-четворо на сат, траје цео дан). Немам појма.
Али се сећам како сам се спремао. Скоро целог августа, док сам чекао да се Го роди, а онда често будан, лежећи на поду, на тепих-таписерији што је Ома исткала, под светлошћу лампе са писаћег стола, док њих две спавају. Она фото-бајаги-копирана књига у фасцикли (што је добила од родбине из Немачке, какве сам и иначе користио последњих пар година) је била увезана у омот од тексас платна са нашивеним дршкама, као цегер, што ми је сашила. То сам користио уместо свеске од треће године. Чак су и наши индекси били повезани у тексас, мада сам то, мислим, ја сашио.
Памучне пелене, често пране, Румунија.
Креветац је издржао 14 година. Терасни сточић, стигао са Рекс фотељама, се још користи. Љубичасти оквир изнад мојих леђа је леви звучник.
Башта је била бакина, руже ћалетове.
Септембар је још летњи месец, а парк ћошак од нас.
Дневни пејзаж је изгледао углавном овако.
Горану смо редовно носили у дечији диспанзер на прегледе, колико да се уверимо да је све у реду. Поступак је ишао овако: прво се појавиш на шалтеру, а њима иза леђа је картотека, тражиш картон. Они га изваде, ваљда по годишту и имену и дају ти. Да ли те притом ставе и на списак чекања код реченог доктора или не, немам појма, двадесетак година касније је можда било и то аутоматизовано, сад мора да су писали цедуље са десетак имена па то носили у ординације те правили нове цедуље. Ту негде сам почео да стичем навику да пратим токове података кроз разне организације, што се испоставило касније корисно за посао.
Кад стигнемо на ред, беба је већ разголићена и можда огрнута у нешто (најчешће у неку од тих шверцованих памучних пелена из Румуније), да се не губи време. У бебећој чекаоници су столови за пресвлачење дуж више од пола зидова, пресвучени неким зеленим винилом, што је деловало луксузно а чисто и могло да траје сто година. Кад уђемо, предамо картон лекару, он гледа мало у картон мало ослушне бебу стетоскопом, мало је метну на кантар, упише понешто у картон, преда сестри да, кад стигне, врати картоне у картотеку, и то је то, обучемо је, седнемо у кола и кући. Можда свратимо у апотеку да узмемо шта нам напишу, у случају да нисмо ишли само за преглед.
Ту сам се једном и изненадио што познајемо докторицу - нико други него Линка.
Једном тако, чекајући, прелиставамо картон - веома празан - и нађемо негде у опису реч cuca, што смо прочитали као латиницом, цуца, јер нам није пало на памет да би сестра или лекар користили ћирилицу (тј да ту напросто пише да сиса) - знало се да рибе из медицинске пишу искључиво латиницом, много им је да још уче и латинштину и сваки час мењају азбуку. Ту смо реч схватили као неку интерну фору међу особљем, да осим цуца мора да имају још десет типова беба, па се то запатило као надимак, и Горану смо звали Цуца још бар три године, све док није очигледно израсла из типологије.
То што смо током неке наредне посете, опет читајући картон, приметили исти рукопис другде, и закључили да је то ћирилица, није нас омело. Кад надимак једном легне, тера док се не потроши.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), диспанзер, Мира Пајин (Линка), Ома, на енглеском