Положио педагогију. Скрипта (види 14-IV-1977.), која смо Славе и ја сложили, су упалила. В.Ј. је био научио напамет...
Он је био прилично спор, бар је тако говорио, уз подугачке паузе између реченица. Видело се да срачунава како да испадне још смешније, мрдао би брчићима, суздржавао се да не прсне у смех. Било је ту дијалога за памћење. Например...
В.Ј.: једног тако прегазио камион и после је опет радио
ми: шта?
В.Ј.: само му турили нове батерије
ми: а? о чему ти причаш?
В.Ј.: о транзистору
ми: каквом транзистору?
В.Ј.: о радију. пао на пут, камион прешао преко њега, само му заменили батерије и опет је радио.
Био је први са дигиталним ручним сатом, на црвене диоде, морало је да се притисне дугме да се покажу. Десило се да је седео поред мене, браду подбочио обема рукама са испреплетеним прстима, и занимало га колико има до краја часа. Часови су увек почињали у пун сат, а завршавали се у :45.
В.Ј.: можеш ли да притиснеш ово дугме? (показује очима на сат, очигледно није вољан да се помера)
ја: могу
Притиснем дугме, али притом заклоним шаком цифарник, и не говорим ништа. Чекам да ме пита колико је сати, али то би захтевало да срочи додатно питање, да дигне вилицу са зглавка да би могао да га изговори,... ма, ништа.