14-IV-1977.
У индексу видим печат са датумом, и испод каже "...UOROGRAF...", што значи флуорографисање, наш редовни рендген плућа, који се радио масовно, да се уоче рани знаци туберкулозе, док је још лако лечити. Пет дана касније, на следећој страни (корице, унутрашња), сличан пар печата, систематски преглед. Овог се сећам, амбуланта у приземљу студентског дома, сестра се увредила што сам рекао "бушнути" кад је требало да ми узме узорак крви, само што се није раздерала што се тако погрдно изражавам о њеном послу. Немам појма шта се једите, тако смо навикли на трансфузији кад дајемо крв и нико се не буни. То ју је смирило.
Тај студентски дом, у ствари две такве зграде, су били одмах до универзитета. Друга два или три су по старијим зградама у граду, ни удобни ни популарни као ова два. Архитектура баш згодна, црвена фасадна цигла, без превише видљивог бетона, осим прозорских оквира.
Кеса на плафону је за украс, са све бушеном картицом где ваљда пише нешто. Кеса и мрежасти цегер окачени на зид су... ваљда је у кеси стајао хлеб, били смо мало кратки са полицама. Штета што нисам ово боље преснимио, можда би се дало прочитати какве смо то све мудрости записали доле лево.
Газда, баш као и цело село, има негде виноград на падинама, а подрум се ваљда пружа испод дворишта, можда и испод наше собе - улаз је негде уз ону дворишну зграду. И наравно да има некакву лозу, и једном нас је и понудио. Оно, није ми најгора у животу, гора је била она октобра, тек је за длаку друга. Срећом, имали смо још оног вискија да исперемо уста.
Виски нам је донео колега В.Ј. у склопу пројекта писања скрипте за педагогију. Уџбеника није било, па све из бележака - што наших, што неких девојака, уреднији им је рукопис. Донео сам писаћу машину, ону репортерску Оливију на којој сам куцао матурски а ћале дипломски (још ради, али сува трака). Славе би читао материјал, углавном белешке, и склапао текст најкраће што може. Ја бих то онда још скратио да уштедим на куцању. В.Ј. нас је снабдевао папиром, индигом и пићем. На крају смо га и написали, неких тридесет-педесет страна, у три примерка. Убацивали смо ситне зезалице, јер ко би поднео тако глуп и узалудан материјал. Професор је био тупан, говорио је српски са тешким мађарским нагласком, често измишљао речи (сећам се „гомилације градива“), и једино није много грешио у роду. У мађарском именице и придеви немају род, па им је то проблем кад уче језике који га имају, појам им је стран, па се ту често погубе или напросто дигну руке, изгреше успут али терају даље, знају да су нешто збрљали и да звучи смешно, ама хоће да заврше реченицу. Држао је предавања посебно на мађарском, и после сам од неког са те групе чуо да он и мађарски говори подједнако лоше. И тај је некако докторирао...
А цела педагогија ни да присмрди науци, то је кувар са разним рецептима испробаним за последња два века. Неки од њих и нису скроз погрешни - било шта, што младе умове не спутава баш скроз, ће показати неке резултате, због снаге и воље тих умова, често упркос самом рецепту - а многи међу њима су напросто одличне идеје како реорганизовати претходни глупи систем, не много паметније од оне одличне идеје коју смењују. Положили смо, на крају, сви, али на испиту смо приметили да је В.Ј. научио све напамет, до у зарез, и на испиту одрецитовао дословце, вукли смо прстом по тексту док је говорио, све тачно како пише. Па смо му за следећи подухват, методику, спремили мало нагазних мина. Нешто као "дужност предавача је да на часу обезбеди позитивну атмосферу (кисеоник, угљендиоксид, азот, водоник, аргон...)". Нажалост, није извукао ниједно од тих питања, па никад нисмо сазнали како би то било.
Пар деценија касније смо чули да те две скрипте још круже, прекуцавају се и фотокопирају до у бесвест за нараштаје. Неко је то нашао и код своје деце.
Спомиње се: 24-VI-1977., лоза, Славољуб Томић (Славе), флуорографисање, на енглеском