Однео Лени сланину и 120 јаја . Апи је јако гласно лајао у ходнику, мора да је одјек стигао од доњег партера до 12. спрата, или колико већ има њихов улаз. Добро им је, само је срање на послу, јер једно од оно троје транџи држи банку, ухвати микрофон и не пушта, колико да свима набије на нос како је они (то особа је једно они, и они носи хаљине и шминку и изгледа скроз женско ал' тврди да није) неко јако посебно особа и како сви треба да јако пазе како се изражавају, да у свему избегавају родне одреднице итд итд. Нису баш постали центар за обуку, више су заштитна радионица за особе са посебним потребама. Надам се да им то смањује порез. То су сад већ четворо џабалебароша, три транџе и тренер ака политички(-коректурни) комесар.
Друм није био скроз празан, само проређен, као 1992. Могао сам да претекнем два камиона одједном, кад сам уопште наватао толико. Видео сам успут свега један бус, а у повратку видим да је сад паркиран на банкини, напуштен, жмигају сва четири. Јавим то Лене на скајпу, а она „хм... ко зна“, „рекао бих да зна возач“, „ето ми одговора“.
Већ цео месец сам на хроно дијети, ака ритмичном посту - шта поједем од подне до 19:00 ми је све, ван тога ништа, не лабрцњивам. Није да су ти залогаји икад чинили неку количину, али сам само пребацивао пробаву у ишчекивање још клопе. Није да сам сад нешто много мршавији, са 87 сам брзо сишао на 85кг, ал' сам ту и стао. Пре само пет година сам имао 82.
У осталим вестима (послала ми линак), бугарска полиција бацала сузавац уз ветар.
Симптоми: сврбе ме дланови већ неки дан, знојне жлезде зачепљене и отекле, имам сто чворића, мање од 1мм и врло ниских, виде се тек кад светло пада упоредо са кожом. Не сврби много, само мало ујутро, кад грубља површина пешкира погоди где треба па ми баш прија.