Вести на сезаму ових дана...
Нетскејп Комуникације и Мали мекани Корп. поричу да се спрема рат Интернет прегледача како се тридесетосептембарско лансирање Мајкрософтовог најновијег прегледача, Интернет Истраживача (ИЕ) 4.0, примиче. Данас, Нетскејп је објавио највећу малопродајну дистрибуцију Нетскејпових* производа у историји друштва.
Питам јуче на УАу зашто у САД нема села, увек је „наш мали град“. У ствари постоји једно, Гринич Вилиџ, у сред града Њујорка, и није никакво село. Данас, јави се имејлом Берт:
не знам колико те ово уопште занима, ал' осталима сигурно не треба опширно на ту тему, па премештам овамо:
Реч „град“ може да значи свашта. Неке државе поделе сву земљу на општинске јединице зване „градови“, „градства“, „квартове“ или штагод. Такве јединице могу да имају густину становништва као град, а и кад имају, град може да буде тако мали а површина тако велика да се за већину не може рећи да живе у граду. Мериленд, где сам одрастао, то не ради. Већина градова у Мериленду нису инкорпорисана, што укључује и неке веће. Немају локалну власт и законски постоје као изборне јединице или школске области, али не стварно као градови. Кад је власник Вашингтонског фудбалског тима решио да гради нови стадион у Мериленду, некако је добио свој зип код (поштански број). Тај „град“ је именовао по својим синовима. Колико знам, то од града има само поштанску адресу, али ако се ту изгради нешто станова, биће под тим именом.
Пошто већина Американаца, ван Њујорка и још неких већих градова имају кола, могу да се лоцирају углавном како хоће. Тачно је да сад већ јако мало Американаца живи у стварно малим градовима. Очекујем да је раст индустрије и услуга широм света свуда довео до тога. У Америци је овај тренд достигао тачку где само ситан проценат становништва ради земљу. На западу, једна породица са неколико радника, може да држи фарму на 10000 јутара, или ранч на 100000. Овакви можда живе по најмањим градовима, али у збиру их нема много.
Доста овог без сумње важи другде у свету, али оно мало што сам боравио по Европи није било у далеким крајевима, па не знам колико би једном Европљанину користила моја лекција из Друштвених Студија.
Видео сам већ толико филмова да ми је већ доста Холивуда. Тражим независне и стране филмове. Никад нисам видео југословенски филм, али сам видео „Монтенегро“** пре неку годину. Режирао га је неки словен који је описао филм да је у славу јужних Европљана који се селе у Северну Европу, носећи са собом, како рече, „прљаве навике, ружне манире и мирис белог лука“. Филм се догађа у Стокхолму и можда је шведске производње. О смореној је домаћици која се нађе са неким словенима, међу њима чуварем зоолошког врта званим Монтенегро, који је ваљда одатле. Било је опако смешно.
Извини на чаршаву, или штогод.
Током година се из овог изродила лавина имејлова. Неколико месеци касније смо додали и Трикси у разговор.
----
* тј својих, али у енглеском не постоји повратни присвојни придев
** „Мистер Монтенегро“ Душана Макавејева. Изашао је 1981. и знам да смо ишли да га гледамо, али мислим да није могао да стигне исте године овде у биоскоп, мора да је било следеће.