10-VII-2010.
Лена и ја смо отишли са ћалетом до гробља, где је бака сахрањена. Нашао се тамо са мајсторима који су поправљали плочу, окрњили се углови. Гроб је уз ограду, на једном од последњих слободних места, одакле су вадили земљу кад им је требало, а после тамо затрпавали шутом и чим све кад је било вишка. То се слеже, и бетон напрсне. А ни та плоча није камена, то је ризла везивана цементом и кречом, не издржава толико напрезање.
Ћале се вратио кући таксијем (што је јефтино - та једна миља је око 1,50$ а ништа није далеко, град је четири миље с краја на крај), а ми пешке. Купили смо четкице за зубе, на ваљда истом месту где и пре пет година, и пар бријалица за мене. Спазили кемтрејл на иначе беспрекорно плавом небу. Јебо их њихов споразум за „отворено небо“, ово је колонија ЕУ и Натоа.
У нашој старој улици ниче нова зграда, са подземном гаражом, дућанима спреда, становима изнад. Снимио сам ово јер на огради пише „незапосленима улаз забрањен“ - стара брљотка, неко не разликује беспослене од незапослених. Неко ме приметио, па је неколико дана касније освануо још један знак, са прецртаном камером. Данас свако може да сними пристојну фотку телефоном, само да се прави да чита нешто с њега, и нит ко зна нити мари, али ако носиш праву фоткалицу онда си шпијун. Дух Илије Чворовића је жив и здрав.
На пола пута до куће сретнем Сликера, чека бус. Познали смо се из цуга. У пензији је, нема кола и каже не требају му, такси је јефтин а за нешто ситно евара годишње има пензионерску за бус. То је и мој план, кажем, нећу кола. Ал' купићу бицикл. Занимао се за дигиталну фотографију, и штогод се шокирао кад сам споменуо да сам снимио досад око 20 хиљада комада (и слагао, ближе је 40 хиљада).
Е сад ми се ту нешто збркало у глави, јесмо ли то сад свратили у парфимерију са мењачницом, где смо у једном крају купили четкице за зубе а на другом крају мењали доларе, или је то било 2005.? Сећам се да сам завирио у монитор, пљоснат и релативно велик за ту годину, значи неће бити 2005. Приметим да апликација ради на фокс за ДОС, остале боје како стоје у његовом оном генератору, јаркобела на тамнољубичастој. Значи није неко од мојих, они би то умели боље.
Али онда у чланку за Веру Басту исто стоји да смо се срели у њеној мењачници, опет у том делу улице. Кад је које било. Можда је то било 2005.
Наравно, дошла и Зана (иза ње на слици). Сломила подлактицу, смандрљала се са скејтборда, морала да носи шрафове и шта већ пар месеци, треба да јој ваде тај метал ових дана. Лепо је порасла, сад би требало да има око девет година. На столу поређана сва медицина што смо донели - витамини, велика паковања ибупрофена (бруфен), гинсенг итд.
Онда су њих две опет отишле код Оме на спавање. Уз сво дужно поштовање, она не би провела још једну ноћ под истим кровом са кевом. Не свиђа се ни мени на шта се изметнула, џангризава, злослутница, уцењује болешћу... Ма још од 1983. јој само угађам, разговор ради разговора, правим друштво, забављам их донекле, али се не упуштам ни у какве озбиљније разговоре, нити озбиљно схватам шта она каже.
Спомиње се: Вера Баста, Зана, Јелена Средљевић (Лена), Мића Брашин (Сликер), Ома, фокс, на енглеском