30-VII-2000.
Горе лево има још додатак па онда и тераса.
Концерт Џетро Тала у Вучјој Клопци код Беча (вирџинијског). Го и ја смо сели у кола после ручка, и одвезли се прво до Дисија. Некако сам нашао, на памћење и отприлике, луду кућу где живи Берт. Већи део куће користе Зајана и њен муж, у великој соби изнад Бертове се свира, ту бенд вежба. Кућа је буквално блесава, нешто између замка из бајке и вештичје колибе. Тесан ходник повезује главни део са кућицом на брегу лево, где је некад живела послуга.
Исечак моје фаце одавде ми је годинама био аватар на УАу.
Поседели мало са њима, нашкљоцало се доста (једна од тих фотки је завршила на омоту њеног следећег албума). Глас јој је отприлике близу Нико, а музика, и цео дизајн - име, слике, омоти, сајт, текстови - све је некако готско, а и близу оном што је Нико радила после ВУ. С друге стране, довољно је различито да се одмакне од тога. Давно нисам био рокерски фотограф, па сам баш уживао у сеанси.
Замишљам рок музичара овако обученог и не иде ми.
И у пар цигарета што смо једно другом правили друштво на малој тераси за време кратког пљуска. Видео сам дугу спрам крошњи, али на фотци се једва види, ако се сетим где треба да гледам.
Бетонска коцка преко је та станица.
Онда смо отишли са Бертом до станице Рослин да сачекамо Рикарда. Берт је ту нестао, отишао да нађе брата који ће такође да дође...
Ми смо се ту мували по станици све док се Рикардо није појавио. Занимљиво место, савремен дизајн и архитектура, а у некаквој ниши је била занимљива покретна скулптура. Црни ваљак, ширине скоро метар а висине бар три, сав избушен а са некаквим тачкастим извором (изворима?) светла унутра, је пројектовао текст на зид, како се окретао. На неколико језика. Нешто сам успео да попамтим, и касније препознао да је то текст са џорџијских каменова водиља. Током потоњих година сам више пута покушавао да нађем било какав траг тога, али нема, није се десило, на двеста фотки нема тога нигде. А сећам се јасно шта сам видео, и како сам читао док текст промиче, и како смо тада били нашли да копије тог ваљка постоје на још десетак места.
Па смо онда негде отишли, да ли опет код њега... ту се већ нешто не сећам. Још мање ми је јасно како сам се то оријентисао и како сам налазио места за паркирање у Дисију, али ишло је.
Са 3х зумом из стражњег реда не може боље. Све су стрешене.
А концерт... Клопка је само падина, нешто као амфитеатар на трави, вероватно изведен багерима, а пред њом права сцена са свим светлима. Паркинг је огроман, ал' и то је само пашњак са тарабама. Нигде бетона, али је и оно кише једва упило прашину, било је довољно суво да се седи на трави. Седео сам са Бертом скроз горе, док су Го и Рикардо били негде другде.
Публика је невероватна смеша клинаца и бумера и свега између. Чак сам видео и неке у колицима, вијетнамске ветеране. Главни тренутак је био кад је Ијан кренуо на акустари прве акорде за „Туп као цигла“ - колективни ааааахххх је кренуо тачно четири секунде касније. Сви су га препознали.
Концерт... Тал као Тал, тачно оно што очекујеш, све темељно увежбано, нема импровизације, сваки виц исприча истом интонацијом и у Балтимору и Сан Франу и Ванкуверу. Скинуо сам видео свирке, однекуд, у длаку исто што сам видео. Није да не ваља - Тал је увек добар на сцени - само што то више није онај стари рокенрол, ништа се не догађа. Само „ево ово смо спремили за вас“. Пожелиш да им прегори неко појачало или се одшрафи и падне рефлектор.
Док смо ишли ка паркингу, некако натрапамо на Горану и Рикарда. Он се прикачио Берту за превоз до Дисија, тј обојица његовом брату, а Го и ја смо се вратили у Еберг.
Спомиње се: 01-I-2005., Горана Средљевић (Го), Ененберг (Еберг), Зајана, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), на енглеском