19-VIII-2012.

Седамнаестог смо углавном зујали по граду. Пазарили у секендици (мени светлоплаву кошуљу, управо је на мени, осам година касније, док ово пишем), јели ребарца у кајмаку код Рајка, а увече нашли сулудо место звано „Трамвај“. То је реконструкција трамвајске линије, која је радила до раних педесетих, кад су шине повађене и сав превоз прешао на аутобусе. Зачуђујуће иста прича, на скроз другачијем месту, као у „Ко је сместио Зеки Роџеру“. Трамвај је морао бити убивен.

Осамнаестог два излета. Прво су сви хтели пиротског качкаваља, а пошто никад нисмо били тамо, јавимо се да ћемо ми. Газдарица преноћишта има тамо кућу, а њеној главној собарици се слошило, па ајде да тамо мало олади за викенд. Стигли смо тамо на време, купили пет котурова сира, углавном овчије-крављег, нешто крављег. Продаје се у средњој млекарској, где уче да праве сир, јогурт и остало од млека. Онда смо отишли до њене куће, попили кафу, па назад. Успут сам чуо неке мештане како говоре између себе. Невероватно. Могу скоро све да разумем, ал' не њиховом брзином. Говоре пребрзо, користе неке своје речи, и нека је њихов падешки систем простији, требају му дуже речи, а мени мало склекова за мозак да бих то пратио. Волим такве говоре и уживам што их разумем, ал' мештани неће да говоре тако чим помисле да би неки Београђанин могао да им се подсмева, па тако говоре само између себе. Чим нису сигурни да ли можда неко извана чује, одмах пређу на званични. Штета. Бар сам ухватио ових десет секунди преко рамена.

Вратили смо се таман на време да паркирам кола (пред улаз, где има свега два места, а не 400м даље код Клекса), разделим сир па да се сви потрпамо у комби. Иде се у Јовићеву винарију. Није баш да је близу, то је скоро на бугарској граници, по узаним локалним друмовима. Сат ипо, отприлике. Јовић нас је повео у стандардни обилазак погона и подрума (а прави и некакав коњак, одличан мирис, сви смо чучнули уз балон да оњушимо). А онда дуга дегустација, двочасовна. Све смо пробали што је изнео и нисмо се напили, мајстор је. Није изнео ништа за клопу, ал' је Манцика (њен муж је Шкрбин другар, а и њу зна одавно) донела неке сланише, па смо се с тим поткрепили*. Тек после дегустације смо се сетили да нас троје нисмо ништа јели, кренувши онако на брзину јутрос, а пресевши из кола у комби још брже.

Као и сваки други винар, Јовић продаје причу, мада му је добро вино. Док бих научио довољно да прозрем причу и раздвојим материју од просеравања, вероватно бих потрошио превише сати, синапси, живаца и пара, и био за толико ближе алкохолизму.

У повратку, сви су позаспали, осим нас троје. Јер нисмо ништа јели а били на ногама од јутра.

Деветнаестог, нас троје и један од олдвејвера (колега математичар, мада докторирао, предаје на пеемефу) одемо да обиђемо Ћеле кулу и Нишку Бању. Ништа нарочито, само угодна шетња.

Увече причали са Нином на скајпу. Често смо се чули и са Гораном, да проверимо да се није породила, мада још није време, треба 23.

----

* „ево нудим вам, пази, нудим... док сам била млађа тражили су ми, сад нудим...“. Тј сланише је донела Шкрбина госпоја, ова је, јелте, нудила.

---

Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), јогурт, Невена Средљевић (Нина), секендица, на енглеском