фебруар 1975.

Студентски зимски распуст је цео месец, од 15. јануара до 15. фебруара. Што смо провели углавном зезајући се. Она је можда имала доста да учи, анатомија је дугачка, три или четири семестра. Мени је прва година била лагана.

Код мене у соби је стајала кевина шиваћа машина, ту је било места, па би она долазила да ту шије. Није никад шила нешто по наруџбини ни за паре, него себи, баки, мени. Овде се изгледа шило нешто за баку, чим она ту стоји и гледа шта се ради. Светло из балона је, срећом, било баш где треба, па сам га имао довољно за овакав снимак.

На витрини у предсобљу је вазда стајала боца са комовицом, не лозом, што је био рецепт за косу. У ту боцу би се убацило десетак ченова белог лука, и то је стајало неколико недеља. Изгледа да се често отварало, јер сам баш запамтио мирис, који ми је испрва сметао, а онда се ваљда ту десила нека хемија, неко врење, и постао ми је симпатичан. То би се утрљало у косу, и онда држало пар сати под марамом. Своје нисам сликао са тим на глави, али зато имам Ђуђу на пар снимака. И то не би ставила само мараму на главу, него би прво умотала косу у неку тању платнену крпу, нешто памучно, да ли од старе јастучнице или оног чим се покривао кисели купус.

Стара аутобуска станица се постепено напуштала, није ни била станица. Нека стара кућа, не баш та на углу него друга или трећа до ње, је претворена у велику чекаоницу, која се грејала старом зиданом сељачком пећи од пре сто година, тако што су преградни зидови замењени са нешто носећих стубова. Мања соба са стране је преграђена летвама и стаклом, ту су били шалтери за карте. Било је прилично мрачно, од светла је било две-три обичне сијалице и колико је већ допирало кроз оне ситне предратне прозоре, а иако се редовно чистило, свеједно је деловало прљаво, јер зидови давно нису кречени, то је некад било бело, па се навукло дима, што од те пећи што од двеста цигарета на сат.

Сами перони су били мало даље, иза ћошка, са четири места за бусеве изведена цик-цак ивичњаком. Ту је била калдрма, углачана од старости. Да се не би правиле баре, калдрма се обично изводила издизањем средине, попут крова вагона. Преко зиме би калдрма постала клизава, па би се често догађало да бус крене, онако уназад, па отклизи бочно на суседни.

[тог лета је отворен нови бусодром, а у ту кућу се уселило удружење ликовних уметника Војводине - нипошто Војвођанско удружење, јер на републичком нивоу ништа није смело да се зове Српско, осим лекарског друштва које је упорно задржавало свој назив из 1872., и позоришта у Новом Саду, па су се онда множили ти генитиви, све до друштва за борбу против... чега оно, а, да рака Србије]

Свуд је био танак слој блата. Напросто није било довољно асфалта и бетона, па су се возила паркирала често са бар два точка на травњаку, који је брзо постајао каљуга. Блато се лепило за гуме а онда размазивало свуда.

Нова станица ће бити пуштена налето, ово је старој последња зима. Те сам смислио да снимим филмче за ДЦ-99, "Бусодром" (реч сам измислио за ту прилику). Само да прибележим ту последњу зиму. Позајмио сам од неког репортерски касетофон, окачио га о раме испод шињела, а микрофон пустио у рукав. На микрофону је главни прекидач, па сам могао да кренем-станем са снимањем кад сам хтео, неприметно. Штета што више немам те траке, има ту бесмртних разговора између возача, кондуктера, шалтерџија и диспечера, у њиховој соби према авлији.

Ову фотку за шпицу сам измислио у лабораторији - приликом експонирања, преко папира сам притиснуо (стаклом?) комад празног филма на коме сам написао назив, тушем. На другој таквој фотци, где је исти тај бус из профила, сам потписан ја као аутор, и Тарча као расветљивач.

Релативно брзо је стигло све са развијања, није било много, можда две ролне супер осмице. Нисам носио кући да монтирам, него сам понео свој стари пројектор (а и Практику, којом је ово снимљено), па то радио у клубу. Монтажни сто је исти онај из 1970. Колико видим, тај што ме сликао је пушио Ф57.

Филм није испао лоше, као документарац, ал' мислим да га нисмо нигде слали. Не знам где је завршио, ваљда у клупској архиви. А онда не знам где је сад та архива.

---

Спомиње се: Босиљко Тарчул (Тарча), ДЦ-99, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), лоза, Нови Сад, практика, на енглеском