23-V-1970.
Покрајинско такмичење КМТ, овог пута у Кули. Почело 21, боље организовано него лане. Срео доста познатих. Нисам се заљубљивао. Убо друго место, довољно, троје иду на савезно. Било добро зезање и то је то. Нешто се сећам да је био и Стрле, ваљда и Букац (ммм... не, он је већ био у машинска). Слабо се и сећам, бркам са лањским, много тога је исто а слабо сам шта записао.
Вратио сам се данас у 17:30, само сат ипо пре почетка опроштајног. Кева ми је завршавала прслук. Да буде горе, равнала се по кухињском сату, који је каснио цео сат, па није журила.
Стигао сам нешто мало после почетка, у 19:10, кад је директорка већ почела поздравни говор. Комплименте за одећу сам добио од, пази сад - Ђице. Пролепшала се и она у последње време.
Мислио сам први танго да играм са Миљом али сам закаснио, па ајде са В., што да не, били смо заједно на неколико игранки већ. Мада, нисмо се много занимали једно за друго, она је имала проблема са дечком а ја зверао другде.
Миља и ја смо ту негде.
Сама журка и није била нешто. Озвучење слабо, могло је да прође за двадесетак људи, али сад нас је било скоро сто. Клопа мршава. Друштво онако млитаво, многи нису навикли на овакве игранке. Музика одлична, никад толико плоча, али диск џокеји нису имали маште. Да не би мене, не би се чуло ни "Мари Жоли", ни "Милион година" (Би Џизи можда? биће).
Хит вечери, "Аплаузи" од Камалеонта, на шта смо Бора и ја играли као луди. А онда је пола момака отишло да гледа кошарку у учионицу преко. СФРЈ је нашла да баш то вече постане првак света. Наредних година ће звање преотимати СФРЈ, САД и СССР. Били смо прваци, што је мало умањило славље.
В. је изгледала одлично
Напокон сам играо и са Миљом, глава на рамену, као пре два месеца. Трудио сам се да буде романтично. И то је био последњи танго, око 23:00. Б, разредна VIII1, је изашла на средину и објавила да мада смо завршили годину, још смо ђаци ове школе и могу и да нам не издају сведочанства. Зато, одавде право кући, иначе. Ако чујемо да сте шврљали градом и правили неред, знаћемо који су то били и имаћете проблема да се упишете где хоћете. Имајте на уму да сте још ђаци ове школе.
Штета, постајала је скоро симпатична.
Наравно, отишли смо чопоративно у центар, и то поред Супа јер је стари мост већ био срушен а нови није био готов. Један пајкан је скоро дошао да види шта се догађа. Миља није дошла, остала је у школи да врате клупе па отишла кући. Па сам загрлио З. и Д.К. и ишли смо тако са осталима. Нисмо нешто много ни урадили, ово је био само почасни круг, само смо се дерњали, певали бећарце, безобразне наравно. Разишли смо се око пола један.
Много касније, новембра 1972. је Слађа признала мојој кеви да би пошла са мном само да сам је питао то вече, а ја са њом нисам ни играо.
Ујутро, таман да спавам до подне, ево их Драгана, Слађа, М. и Боса. Донеле новости: Драгану ухватила кева да пуши. В. је пала на годину, понављаће.
Још много касније (педесетак година касније), Драгана је испричала како је то изгледало. Дошла кући у нека доба (ваљда то око пола један), сва битна што је вуковац и што носи гомилу диплома са собом, јок, кева је нањуши да је пушила и развалила јој шамарчину да је само звонило.
Спомиње се: 17-XI-1972., VIII1, Боривој Праговић (Бора), Босиљка Шаин (Боса), Градивој Буковић (Букац), Драгана Витас, Душан Старкић (Стрле), Ђурђица Орашки (Ђица), МПСШЦ (машинска), Славица Тејин (Слађа), Смиљка Грајин (Миља), на енглеском