Ујутро отишао до Змаја по филмове за приказивање, ал' није било никог са кључем или бар овлашћењем да ми да, па сам отишао до Димчета (зграда лево иза Леснине) па ми је дао шта је имао од мојих радова, "Блаженка" и овај последњи, и један његов супер 8 (не сећам се шта, али је био у боји, црвенеле се ротквице, и ваљда се Дуда видела понегде).
О заласку дођу Драгана и Слађа, предају ми поклоне, прикажем пар филмова. Око 19:30 ево и Чојић, донео ми минијатурни Толедо мач, за коверте. Па, почела су и писма да стижу... Ћале пичио роштиљ, ћевапчићи наравно. В. неће доћи, касно је сазнала. Таман кад је Чојић рекао "ово никако не могу сам да поједем, требаће ми помоћ", помоћ стиже. Чуло се звонце (е, та времена кад је звонце радило) и ево њих - Звојша, Патак и још двојица. Донели гомилу плоча, пустио сам "Тако нешто око тога" (шта год да је било, и даље се не сећам о чему беше то, скроз ми је мутно, јесте прошло 50 година али како се другога сећам?).
Драгана и Слађа су се мало поднапиле, ова је и брљала - просула пиће, разбила чашу (трапава је и трезна, порасла брзо па се не сећа докле је), просула кафу (млевену, док је кувала), срушила све са радија ка зиду. Ја сам просуо нечији вињак, а нисам ни пио.
Испратио сам их до пруге, и С. је хтео да нешто зезнемо рампаџију, ајд да нас десеторо навалимо на врата и питамо колико је сати. Као да се споља не види сат унутра. Или тако нешто. "Не, боље да питамо да ли је чуо да је укинута песма 'трла баба лан' - баба нашла посао". "А да га питамо да ли је чуо да овом пругом више не иду возови?" (што се у ствари обистинило 2019...). Ово се извело, али ни рампаџија није од јуче, па је делом прихватио зајебанцију, а делом гледао како да нас што пре разјури. Трајало је цела два минута, препричавало се целе недеље.