Снимак странице је стрешен, датум изашао ван оквира, и да ли је ово био догађај у два дана или сан у два дела, ко ће знати. Обоје сам записивао једнако живописно - питао сам једном Миљу, па је рекла да није сигурна, размислиће, а сутрадан је рекла не. У оба случаја, исход исти. Или можда сам то сањао па се остварило. Завршница је била да сам тог дана имао само три часа па журио кући да стигнем нешто да урадим са тим временом, свратио до њеног разреда, питао је ли да или не, не, океј ћао.
А 31. марта, Димче, учитељ Јаблан и ја смо, скроз опремљени (16мм Болекс камера на навијање, светла, Кварц 5 из клуба, светломер, цегер), отишли у дуванику па онда у "Слогу" (женски доњи веш), да снимимо прве кадрове великог документарца. Неки други дан су ишли са Букцем у "Шинвоз" (праве вагоне, ремонтују локомотиве) и "Радијатор". Чича који је продавао лозове се иселио из локала, сад је скроз наше. Развијамо у недељу.
Што се тиче музике, појавио се "Свит", повампирени Охајо Експрес и жвакаћа музика, сад је шећерлема и исто глупо. Двестадвојка форсира "Соулфул дајнемикс", и неки "гин-ган-гун-ган", само глупо. Јебо их све Реј Кониф.
Трећег, ево Слађе као и увек. Опет смо другари, само то, али целом свету изгледамо као пар, са чим се увелико зезамо и досољавамо поврх тога. Придруже се некад и моји. Испалила је три реченице заредом, у форми "да ми је неко пре четири месеца рекао да [овде променљиви део], не бих поверовала". Делови, овим редом:
- ће моћи толико да зајебава Сарчу
- ће тако да се поџапа са кевом
- ће бити заљубљена у мене
Е сад, јесте то рекла, али у сред општег зезања на рачун баш тога, читаво поподне. Па сад поверуј па се зајеби, или немој па се зајеби. Остаје зезање, до даљњег. Ништа озбиљно. Свратили смо онда код ње, где је требало да проба нову сукњу (не преда мном, мада смо род, све у кругу породице), па је онда анонимно звала неког типа из четвртог ("па где онда да испоручимо тог слона?"), Драгана је већ била у том друштву. Тад су отприлике све три прешле са 2. разреда на матуранте.
Деветог, позориште, "Село Сакуле, а у Банату", чувена представа о нама овде какви смо, сељацима, Лалама, спороговорећим ал кад завуку, бајаги глумпавим равничарима. Добро друштво. Мувао сам се око Ксеније и Жуце, по први пут. Мука је што су увек заједно, и мада уопште не личе, још их не разликујем. Били смо баш близу и замало да ми бар једна дође под руку, ал' никако да одлучим која, па ништа. Уместо тога, приметим да Вишња баш добро изгледа, а и живи негде успут, ћошак од моје стазе до школе. Ко је не би пожелео.
Избио неки неспоразум са Миљом, јер се појавио одједном Ж. тек тако, а односи међу нама су заврзлама, и још под надзором Милице, па је сутрадан покушала да то рашчисти са мном, ко је коме шта рекао, ко је шта мислио (уз присутну таксену марку). Могао сам само да нагађам шта је било између ње и Ж. - да је није он питао? - па сам кренуо да се ограђујем "мислио сам да си то све већ заборавила", "нећу да се мешам, немам ја с тим ништа", "твоја ствар, ради како осећаш" итд итд. Спазио В. негде, сваке недеље је све лепша.
Трака из дуванике и веша је пропала, цркао обртач, чиста штета. Она из Радијатора изгледа одлично, што није у боји, онај пламен би феноменално изгледао.
Једанаестог, планови у ДЦ-99: сутра, Морава, (Букчев ортак), учитељ Јаблан и ја идемо у пивару, у четвртак почињемо да снимамо "прогресивца" (омаче се неком "примитивца"). Од пиваре ништа, учитељу Јаблану црко спачек, немамо репортажна кола. Пивару освајамо сутрадан. (ово све у преподнева, наша гимназија је друга смена овог полугодишта)
У филму треба да буде и сцена кад девојка трчи кроз поља. Предложим В. да она буде та, али... каже да има дечка. Теоретски је могуће да је то Поп, добар је са њеним братом, ког сам видео све скупа двапут.
Поподне, моји код Слађиних. Све нормално, само се Ивка жали на нову генерацију, ни принети нама легендарнима. Аха, није тако звучало док смо били.
Деветнаестог кукам како не виђам најбоље представе, нпр „Хамлета у подруму“ у Атељеу 212 (видео на тевеу наредне године), филм „О јагодама и крви“ (исто наредне године)... ма сви ти филмови са Феста (први је био ове зиме) споро стижу у биоскопе.
Одговарао данас историју, Византија. Ех, тачка доле лево. То су његове бајаги оцене, кец је тачка горе лево, двојка десно, тројка доле десно, четворка лево, пет у средину. Кад учврсти мишљење, онда уписује бројку. То му је био систем, па дуго не знаш шта си добио, нико није одушевљен и све се трудиш да поправиш. Ово ће бити да је била четворка, мада ми се испрва учинило да је двојка, али је то лебдео пенкалом над нечијим квадратом, не над мојим. Не, није ни то, испаде тројка, неко је после завирио у моје.
Те сам тако нешто килав целог месеца. Но, што рече онај Босанац за кишу, „свака је стала, стаће и ова“.
Двајздругог Драгана и Дуца скокну до града кад профа није дошао на час. За невољу, на замену дође директор лично, па су измислиле да једној није било добро а друга је одвела кући. Онда је звала сестру, довољно старију, докторицу у фабрици (где је ћале радио) да јој напише оправдање. Боље таква мућка него неоправдан. Звучи да се лако извукла, ал' се усрала жива.
Сутрадан смо почели да снимамо „Прогресивца“.