15-V-1971.
Фестивал у Кули. Мој "О како сам га убио синоћ" је награбусио са звуком. Обично је, тадашњом техником, звук био на засебној траци (6мм тј четврт инча), па би слика и тон, уз нешто среће, кренули истовремено и истом брзином. Није много било битно да ли је пројектор ишао тачном брзином, јер већина пројектора није имала фиксну брзину, па је и онај спрам ког се правио звук вероватно ишао погрешном, за произвољан фактор. Тако да је као звук ишла само музика, коју су обично бирали наставници који су водили секције, нпр "Шпанску муву" ако је било нешто смешно, Сметанину "Влтаву" ако је било пејзажа, или шта већ предложи колега из музичког. Донео сам несинхронизовани звук снимљен на лицу места... али сам био технолошки истрчао далеко напред, донео сам га на касети. Не да нису имали касеташа, него нису знали одакле би га позајмили. Тако да ми се није десило да звук до краја истрчи минут пре слике или да толико касни, звука није било. Штета, једино сам то урадио како треба. Није ни пуштен у салу, видео га је само жири (Урбан, Штрбоја и друштво). Филм је био само алиби, да имамо с чим да се појавимо на фестивалу и огласимо да постојимо.
Био сам активан другде. Имао сам неку капу, са именом клуба на штитнику (хвала кеви, завршила је то у 4:30). Написао сам јако смешан чланак за фестивалски билтем. Зујао около, упознавао се са људима. А сад главна прича.
Имам само ову фотку.
Негатив за ову фотку је нестао, сачувао се само овај примерак, у дневнику. А чудо, први пут да је био ORWO NP 15, ниско осетљив те ситнозрн, а није ни превише контрастан. Испао одлично, да сам бар шкљоцнуо више оваквих.
Чим смо стигли, Поп, Д. и ја смо кренули да рекламирамо клуб. Сви су чули за нас, а само пробранима је саопштено шта назив значи. То је била почаст - жири, М.Т. (другар са лањских такмичења) и, нарочито, Меланија. Ето ми праве девојке. Говорим, а гледа ме право у очи, поклања ми пуну пажњу. Тражи објашњења, разраде, чека шта ћу следеће да кажем, и повремено ме онако фино зајебава. Савршено.
Спазио сам је у горњој сали дома културе (у ком су се пуштали филмови), у чопору девојака из њене школе. Имала је неку подужу беж-смеђу хаљину од некакве као коже (а није, никад нисам укапирао шта је). Тек кад сам приметио да М.Т. стоји са њима (ваљда његова бивша школа), придружио сам им се. Испратили смо их до где су већ спавале, набацили неколико алузија, неке нису баш прошле али сам се добро извукао.
Ујутро, 16., питала ме шта значи име клуба. Само сам шапнуо адресу и продужио. Онда смо седели заједно на пројекцији, М.Т. између нас, но свеједно. Остали заједно цео дан, до растанка. С њима сам се последњима поздравио. Дивна је, тај помало прћасти нос, плавуша мада не пресветла, радознала, има нека своја начела. И благо напућене усне. Занимљивост: живели су једну годину у Каиру, ишла у школу на енглеском.
Ускоро су почела да стижу писма, још лепша од разговора, са много пост и постпост скриптума, увек се ум сети још нечег, па још.
Те ми је овако убризган оптимизам у све вене, требало је само наћи праву. Осим што има цела година до следећег фестивала.
Спомиње се: Марко Поповић (Поп), Меланија Тисаревић, на енглеском