Последњих десетак дана, типично новембарско време (дотле атипично, благо и мирно, скоро без кише), нисмо много излазили. Усекли смо некакву зимску колотечину - Нина спава до ручка, она до шест или осам, девојке до десет, Раја и Виолета би се понекад потрефили са обданицом а онда полако отпливали низ свој циклус (тренутно су будни ноћу, лежу у нека доба, Виолета уме да легне у свитање). Ја сам у крајностима, некад спавам од 2 или 3 до 12, некад се пробудим у 5:30 (бешика је најбољи будилник, окида насумице али неумољиво) па се после вратим у кревет, или не него одремам после ручка, некад и пре, некад и бандоглаво одбијам да џоњам преко дана.
Она обично изведе девојке у шетњу бар једном дневно, кад у тим стерео колицима, неким чудом још читавим, кад пешке. Већ данима се каним да активирам нову дуговну картицу из НЉБ, ал' са њиховог серекеша па да променим ПИН да буде исти на обе. Намеравао ал' никако да урадим, јер или џоњам, ил' дува ветар. Најзад јуче истерам бицикл док је још било сунца (а залази за куће око 16:00, овако близу краткодневнице). Отпали ми прсти, оне кинеске рукавице ("тлиста динала") нису за скијање, а Компакове ципеле су сувише комотне, дува. Време за зимске.
Нисам срео никог, нигде ушао, ништа урадио, само дигао лову за овај месец и тутањ кући. Ал' добро је било, фино сам промрзао.
Кад сам већ толико унутра, за тастатуром сам. Што значи да пишем Бјо, углавном прелазим старе дневнике. Фоткање једне свеске траје отприлике једну пуш паузу, брзо је, мада како еос70 има кило и триста, на сваких 30 страна почне да подрхтава рука па буде стрешених фотки. Шта испадне нечитко, није се десило. Ових недеља терам од 1970. до средине 1971. тј кроз осми разред и први гимназије, и сва бурна осећања тадашња. И некако доведем и себе у тај осећај док пишем. Није да баш преживљавам, ал' ишчитавам свој живот поближе. Self.memory.refresh(), штоно касти.
И у ствари сам се и зачудио како је све то ишло - прилажења, покушаји, штимунг... Ту су се нанизале Миља, Дуца, В. и сад Меланија. Па, то како себе тадашњег памтим некад испадне баш лоше као што је и било, а некад горе него у стварности - не по томе шта сам писао о себи, него о томе шта сам радио. Све то, где кад с ким, све те игранке, журке, вечери на штрафти, одласци у биоскоп. И упркос низу неуспеха, ипак сам био тек у првом разреду кад сам се учио величанственој вештини људских односа. Можда сам желео да то иде брже, а опет, како Бајло једном рече о све те четири године, "ти си једини из разреда имао девојку". Значи њих дванаест су били много већи неуспех, ал' то тада нисам знао.
Но, изједала ме радозналост, па сам синоћ потражио Меланију. Мислио сам да срчкам по имену, граду и години рођења (треба да је 1958., можда 1959.), јер удају се девојке а у овим генерацијама се то десило пре интернета, дакле девојачко нестаје без трага... ал' ајде, и име и презиме су довољно ретки, не може бити превише двојница. Па покушам синоћ, на Цимету, док сам слушао нешто након што сам погледао "Облачни атлас" од Ваховских (добра руска синхронизација, од "тетке из Калињинграда", тј. скинуо торент са rutracker.ru). И кец на једанаест, ето ње, са др пред именом. Није из очеве струке, он је био научник из нечег десетог али видим неке додирне тачке. И ради на Емајтију и још неким виђеним местима. Опа бато.
И онда нађем и њихов породични албум. Као клинка је изгледала као једна од наших. И онда нађем и неколико ситних новијих сличица (од пре десет година барем, јер академци не фоткају особље сваки час) и изгледа ма исто као пре. Тај поглед, тај полуосмех. Скоро да сам у искушењу да јој пошаљем имејл. Минут два сам замишљао други временски ток, са њом, и питао се на шта би то личило, и да ли би и са мном достигла тако високу каријеру - или, пак, на шта би личила моја. Ето, кад читаш толико СФа, шта бива.
Сутрадан ми је пало на ум да потражим и понеки видео, и ето ње, од пре три године, мало шира али и даље елегантна, без афектација у говору и мимици које би се у тим годинама очекивале, иста као што је била. Нисам пустио звук, то би било превише, да се не расентименталишем. Запамтио њен имејл (баш једноставан) али да не таласамо. Нека је.
Још једна на невероватном списку плавуша у мом животу. Нисам никад био женскарош, ал' сам по правилу био више у женском но у мушком друштву. А ту, вели статистика, има око 10% природних плавуша. Моја статистичка аномалија је да је од свег женскиња с којим сам био било где између "само причали, ни за руке се нисмо држали" па до вишедеценијске везе - око две трећине су природне плавуше. Ко је ту кога привлачио?