Баш је лепо у ДЦ-99, нема шефа, нема некакве власти за вратом, сами смо. Тим пре што сам међу оснивачима, што већ значи неки статус старијег, нарочито сад како стичемо нове чланове. Годи. Састајемо се редовно недељом од 10 до 12 или дуже, кад већ онај ко тад држи кључ иде да руча.
Св. Никола, бакина слава. То је дуго било но-но, ћале је био на линији и строго атеиста, ал' ове године је попустио (можда и претходне, нисам забележио). Кад сам дошао из клуба, то је већ било по целој кући. Ручак боговски. Домаћа супа са бакиним резанцима (развила би их оклагијом, па намотала на њу, смакла тако смотано и секла овећим ножем). Рскавица од телетине, гушчији желудац из супе. Домаћи парадајз сос (боце печаћене термички, испочетка цревом за кобасице, касније целофаном, додатно притегнутим гумицом; парадајз се пасирао у нечем дрвеном са лименим избушеним дном). Печена гуска, мени батак. Бака окади целу кућу тамјаном, два-три зрна у нешто жеравице у ручној лименој кадионици. Свиђао ми се мирис, али цео обред ми је смешан. Чита оченаш пред њеном иконом св. Николе, добро очуваном. Боје су већ бледе, ваљда од деценија дима, али иначе читава. Или је добра штампа или је сликар радио глатко, не виде се потези четке. Добијам на поклон чоколаду и чарапе. Онда неко остави чоколаду на радио и она се растопи - радио се није гасио цео дан.
То је и ћалету слава, што он, као комуниста, не држи, али је свеједно знао цео календар напамет. Морао је, као клинац, јер је имао у школи веронауку (што сад звучи без везе, каква бре наука). Те препушта све баки. Мени свеједно, ни тамо ни овамо, само ми се свиђа мирис.
Поподне играо шаха са ћалетом. Извукао реми, гањали смо се до голих краљева. Научио сам у обданишту, око седме-осме године, али нисам много играо. Кад је требало да пређем на виши ниво, да играм много и стекнем осећај за неколико потеза унапред, одједном нисам имао с ким, осим пар њих који су били прејаки за мене па нисам капирао где су ме заскочили. Тако да у ствари ни не играм шах, а ни ћале - он је вероватно неки нижи аматерски степен - па је ово вредело прибележити.
А онда су дошле Слађа, па за њом Дуца, а онда и Миливоје и госпоја му, цркао им телевизор. Те су ове две ухватиле маглу. Да сам знао унапред, могао сам са њима.
Новост у купатилу - бојлер сад има духа, зове се Јозо. Пушта разноразне звуке. Прво је био у веш машини, али му се није свиђао програм. Прешао у миксер, али је миксер испустио душу. Прешао у телевизор али је овај већ имао свог духа (после смо дотерали антену). Шетао се кроз друге уређаје док није завршио у сигурносном вентилу бојлера, и одатле се оглашава.
Двајздруги је Дан армије, изиграва некакав дан мушкараца, симетрично осмом марту. Сви су добили по пољубац и каранфил од девојака, ама сам закаснио, па сам добио само од Слађе.
Окушао сам се као предавач 26. - одржао краћи курс у ДЦ-99, како ушнирати траку у камеру, како је држат итд.
Сутредан питао Средљака за дочек, рекао да не серем. Смислили смо, са Возом, некакав план бе, бавили се њим дан два и одустали. На крају су моји отишли, као и обично, у Змај, а ја седео са баком и гледао теве.
Лањско се друштво поцепало; разред није друштво, сви су из села осим Средљака, ал' нит смо неки другари нит живимо близу, он је скроз иза шећеране. Девојке из разреда или не излазе или су са старијим момцима. Шипак.
Бар је у школи била атмосфера тај дан. Бештара у последњем тренутку барио Биљу. Деловала припито. Друштво весело, али нека злокобна атмосфера, или бар у мојој глави.
Видео Дуду у пролазу, није се променила.