И онда она плавуша из првог разреда, коју сам чак и питао... те ме трема полако напушта. Занимљива два дана, првог је после школе хтела да купи кеви цвеће за рођендан, скупљала паре мало од овог мало од оног а мене никако не пита, а шетамо заједно корзоом. Па сам се као дурио али нисам понудио. После ми било криво, па сам јој и рекао сутрадан после школе, на корзоу. Била је тамо са још две другарице, мени небитне, држао сам се ове. И оне зверају по штрафти, траже неког фрајера којег би да јој набаце. И онда један наиђе, она пита "кад ћеш да ми вратиш оно што си ми узео из џепа?" "Никад". Аха, лопов. Онда један други, кога сам прогласио за садницу, јер је пустио корење - већ трећи круг стоји на истом месту. Те сам је питао. Да размисли, каже. Добро, чекам овде, обиђи један круг. А не, дуже ми треба. Шта, треба да чекам на ред дуже од лопова и саднице? Ја бре идем преко реда кад год могу, и за карте и све. Е овде ћеш морати да причекаш.
Из оближњег је села, можда сат бициклом... ипак, тешко да бисмо се виђали увече. Било како било, пробио сам баријеру, а она била баш слатка. И скроз сам заборавио и њу и целу епизоду док нисам прочитао белешке, и тек онда сам јој се сетио лица (не и имена, нисам записао). А јес била слатка. И сад се опет питам шта ме тако привлачи плавушама (да се зна, ни Д.М. ни Вишња нису).
Последњи снимци за "Не може" - где се гради Г-2 (потоњи 25. мај, по ивичној улици), тип управља краном са земље. Таман су завршавали последњу зграду. Изразговарао се са стражарима и радницима. Поподне још снимао у центру, нашао насмешеног пајкана на бајаги раскрсници. Померили смо се нешто у страну, па сам га снимао одоздо, најстарији трик што постоји, има бар 50 године ако не и више. Прво, не види се баш позадина, па то што стоји на тротоару и бајаги управља саобраћајем не изгледа смешно, плочник се не види. Друго, наравно, изгледа виши, што баш и није. Нисам неки џин, али је доста нижи од мене. Имао сам среће са временом, таман сунчан дан, блага зима па није ни нека реткост - и камера при руци и таман га нађем кад ми је сцена у распореду. Распоред је само у мојој глави, није нешто компликован. Био је чувен саобраћајац Јован Буљ, у Београду, тако елегантних покрета да је постао некакава медијска звезда. Водали су га свуда, сликао се за насловне, ма све до Лондона. А имали су тада летње униформе, беле са сафари шлемом, ваљда због туризма, одлично изгледало. А овај наш га је штогод имитирао и бар гледао да то што ради изгледа лепо. Није било тешко да га наговорим да позира десетак секунди. Успело је како сам се једва и усуђивао да се надам.
Добар је био дан; сутрашњи већ не. Ова плавуша лоше расположена, да, још размишља. Одуговлачим, видим прође моја шанса.
Трећег, она пукотина у поду између Слађе и мене је порасла на пола метра. Избачене летвице, фали бетона. Мора да је друга гимназија. Права рупчага.
Она плавуша ме као не познаје више. Добро.
Драгана је све нешто око мене. Примети кад оперем косу па ми је размршује и вршља њом да изгледа већа (што се онда до уторка слегне, да историчар не примети колика је). Дође за време одмора да је опипа, сад да ли јој се свиђа (тј. ја) или се опет нешто фолира, ко ће знати. Некад једном руком по коси, другом по лицу. Или седим ја на клупи и причам нешто с Возом, а она ми се угнезди под јакну, а њему се смрзла фаца, очи да му искоче... И за то време ми Славка мазне добру столицу и замени је лошом. Ова се одмах измакне. Ма добро, не морам да имам наслов, седим уза зид. Још сам и добро прошао, једном је Баки бацио лошу столицу Сташи, и само викнуо "хватај!". Овај наравно ухватио - а то су столице од 8мм челичних шипки, не цеви, тешке ко зна колико - а онда му је требало неколико секунди да ухвати равнотежу, а за то време оде његова добра столица.
Да се само она натоврзла на моју косу, него сад и Вишња - каже да ми баш добро изгледа и замолила ме да се не шишам неко време. Обећао две недеље. Да је до мене, била би година... А ћале се није слагао, видећи како за три-четири године нисам променио став, па смо се опет једном надугачко разговарали. Овог пута сам имао више филозофских аргумената, ал' резултат опет реми. Бар вежбам говорништво и расправу.
А онај семинар са пружио на два викенда, па смо имали целу недељу да испуцамо уобичајену ролну осмице, тема "улицама мога града" (од Трубадура, јелда).
Прво ме баба вештица извела на таблу да одговарам блиски исток у политичком смислу, и шта се најновије догађа око Тајвама. Замишља ме као Јову Шћекића, који је водио политичке причаонице тада, и јавно то и рекла. Воли да ме слуша како просипам мудрости, које углавном покупим из НИНа, и донекле из Политике. Предсказала ми сјајну будућност политичког коментатора. Пази да хоћу, место ми је иза камере, не испред. Ал' нека је, само да не морам да стварно учим све те бројеве и природна богатства по државама, одлично.
Поподне сам се изразговарао са Миком Путником, доајеном аматерског филма, о ДЦ-99 и шта радимо, пажљиво је слушао и свидело му се куд идемо. И како смо средили простор (налепили смо и окачили свашта па нико не примећује усранозелену около по зидовима). Увече смо се скупили у подруму Змаја, у радионици за ОТО. Били су Димче са женом, Морава, Сликер и још пар њих из клуба. Скупили смо дозни да радимо пет ролни одједном, истина померено за десетак минута, па кад прва прође неку фазу, развијач из ње иде у другу и тако редом. Развили смо двадесет ролни до 1:30. У неком тренутку неко из мрака пита колико је сати, а Морава гледа на сат, броји на прсте, па каже "два ипо до двајз до једанаест".
Сутрадан смо се скупили у 9:30 на још предавања о монтажи, па онда сели да то и радимо. Не знам колико смо лепилица имали, можда су гости донели. Још снимака док се то радило, Поп је расветљавао. Предавач је хвалио мој рад, каже да сам надарен за режију, симболику, композицју и неке неуобичајене кретње, нпр попреко испод моста или између кола. Срле је исто био добар, много занимљиивих кадрова. Димче је измамио аплауз за њега. И опет је било смешних награда као прошли пут.
Дакле кренули смо. Сад та америчка амбасада и диско (а? шта је ово требало да значи?). А, да, приказивали смо у Дому омладине и Димче је објавио које смо све награде добили (ја, Срле, једна наставница ОТОа, згодна баш, и још један из клуба), изоставивши да је то било у конкуренцији са почетницима, који никад камеру нису држали. Свеједно, изљубиле ме Слађа и Драгана.
Сутрадан на одмору испричам све Вишњи и Д.М. и кажем "а сад циљам стипендију од телевизије", на шта ће Вишња, "ма да, само граби све што можеш", а ја само раширим руке и кажем "Дођи...". То је добро прошло. Као зезање, наравно.