Прво сам мислио да ово не мора да постоји у српској верзији, али сам се предомислио јер видим да нестаје као појава. Овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.
Ритам се састојао у томе да се на широј, сунчаној страни главне улице, где је тротоар широк десетак метара, формира шеталиште (звано такође штрафта), у пет колона, где се у непарним стоји а парне се крећу, она ближе путу иде низ улицу, она друга уз. Тако је "идем у град да видим кога има" остварено тим да се обрне један или два круга и за то време се виде сви који су ту - и три стојеће колоне, и наспрамни део своје колоне. Притом увек може да се пређе у неку другу колону - спази се неко познат, тај можда стоји са неким па се и упознате на лицу места.
Савршен механизам да се види и буде виђен, да се сретне још људи и скупи друштво да се иде некуд. Умело је ту да буде и по хиљаду људи, већином омладине.
Доста градова је формирало пешачке зоне баш тамо где је корзо (као што је случај овде), другде се зона формира увече, напросто се изнесу саобраћајне преграде и возила усмеравају около. У Пожаревцу корзо иде у круг око споменика, а остатак трга је насумична шетња - виђено 2012; у Ужицу је неколико улица тако ограђено, 2018.
То би се формирало негде између 18 и 19 сати, и кружило до 20, можда 20:30. Дођеш да видиш кога има, можда обрнеш круг или два, нарочито ако имаш с ким, спазиш неког у другој колони, дал' некој стојећој или оној супротној помичној. До другог круга већ имаш друштво за вече, или станеш да попричаш с неким па вас за пет минута буде четворо. Обично би вече почињало једним сатом на корзоу, седам до осам отприлике, па би се онда решавало куд да се иде.
Дотле би неки већ отишли јер нису ни намеравали да излазе, а остали су се већ договорили с ким ће и куд - у биоскоп, у Дом, у кафану. То је тако радило од ко зна ког века, можда осамнаестог, све до средине осамдесетих. Онда су се у околним улицама поотварали кафићи - нису били припуштани на главну - и померили тежиште. После су неки од кафића изумрли, али се корзо није вратио. Главна улица је постепено претворена у пешачку зону, прво само од пет до један, од седамдесетих, а од деведесетих и трајно. Аутобуска стајалишта су избачена на магистралу, 200м даље, па је и то одвукло део људи. Онда су после 2000. кренули да нестају дућани и бивају замењени скупљим бутицима, мењачницама, покретним телефонџијама, банкама, кафићима, и са још банака, што је све скупа даље смањило број пешака. Остало је нешто, али то није ни сенка некадашњег корзоа, ово је де факто напуштено. Увече се са једне стране улице може гледати у излоге преко, што је некад било незамисливо.
Овде су се кафићи вратили у главну улицу, од 2007. кад је коловоз избачен, са све оним жардињерама, и све поравнато - е, средину, где је био коловоз, заузимају столови околних кафића, од марта до октобра, некад и дуже. Неки чак раде са спратова околних кућа, па келнери имају доста да иду горе доле. Но, корзо се није вратио, јер сад постоји мобилни телефон. Оно "идем у град да видим кога има" је значило и "па ћемо да видимо куд ћемо". Сад већ знају куд ће, договорили су се пре поласка, нађу се тамо.