Вишња постаје популарна, пази ко је сад бари: Чарга. Спрам његовог зезања, делујем преозбиљно. Помало и Гаша - добро, и јесте популарнији. Каже мораће да погледа тај филм кад буде готов.
Другог смо се нарадили у ДЦ-99. Онај богати клинац донео неку скроз аутоматску камеру. Поподне отишли код тетка Теје. Теча је још увек онај што је увек у праву, нарочито кад му докажеш да греши. А има мишљење о баш свему. Пропаде поподне.
Сви нервозни, примиче се тромесечје. Видим на Вишњи, ујутро добро расположена, смркне се током дана.
Доста посла око текуће туре фотки од 4. па је и Слађа дошла да ми помогне. Гадно се попичкала са кевом, немају очи да се виде. То ће бити тај крвни суд.
Д.М. и Вишња нису дошле код мене да се сликају, што сам тешко поднео, а донео сам и рефлектор из клуба. А није први пут да обећају па не дођу. Сутрадан само "Знаш, ми нисмо дошле." "Знам." "Добро што знаш.", "Д., теби се не чудим, није ти први пут." "Шта није први пут?" "Да не дођеш.". И то би то. Сутра доносим стару регулу у школу.
Каже кева да им је можда незгодно да долазе код момка. Што онда обећавају? Ма нема везе, нећу их више звати.
Код Соње, Бајче и ја играмо подморнице, иако седимо подалеко, знацима за глувонеме. Спужва нас притисао, већ је зајебао Мјешца. Троскок вели да смо Слађа и ја баш активни. Ха, ха.
Увече с мојима код Снеце, Веца спава код Р. Опа, први пут их видим раздвојене. И види како је добро расположена. Два чуда у исти дан.
Сутрадан видео Вецу и Р. Р. је баш баш, овај, грађена, очи јој некако урокљиве.
Осмог понео регулу у школу и нашкљоцао се Д.М. и Оне Треће, сликао и Босу, и ону Возину сестру од стрица, и девојке уопште (Вишња није ту). И по разреду. Кући ишао са Драганом и Босом па сам их позвао да ми дођу на јаја поподне, ускрс је... и види, дошле. Зезање је кренуло чим су се угнездиле (на јаја, јелда).
Дом је, чујем, опет отворен. Нисам могао да идем, требало да урадим неких 168 фотки, бизнис пичи. Једанаестог сам их делио (и убирао паре, стандардна цена материјал пута два). Шкљоцао још (Вишња дошла овог пута).
На тромесечју, гомила кечева. Славка има шест комада, пашће на годину. Бајче има два или три, и још две имају по неколико (а, З. је она друга, зато је се слабо сећам)(на крају, пале све три, он прошао).
Свађао се са Слађом - рекао сам слике сутра, а још си ми дужна од прошлог пута (кад су она и Славка биле да се сликамо, пре пар недеља). На крају је платила, као нема коме да остаави паре за време физичког (а има, нисам једини био ко не ради тог дана).
Никола Нешковић води "Серију које нема" на другом програму тевеа. Само акустичари. Интервјуише Томажа Домицеља.
- И шта си ти онда, ангажовани певач, протестни певач, ангажовани шансоњер, или шта?
- Ја сам Томаж Домицељ. То што радим, то сам ја, не?
- али како више волиш да те зову, да си протестни певач или нешто друго?
- ма нисам... то је цела проституција постала... протестна песма... то откако су то почели Французи и Италијани да раде.
Изненађење вечери је "Породична мануфактура црног хлеба". Саставили су можда још две године, до албума, али и даље нису заборављени.
У биоскопу 13. са Слађом и Дуцом, "У аутобусу", филмска верзија хумористичке серије, како су се онда звале. Ту је британски хумор почео да пушта корен код нас. Дотле нико није имао живаца да преводи, али нови добри преводиоци су успели да пренесу доста игри речима. Очигледан искорак од домаћег званичног хумора, који је имао добрих страна али се двадесет година није мењао, и то што смо мислили да је Чкаља велик комичар је гомила штосева мазнутих, где га нађе, од Џерија Луиса (што сам касније с гађењем приметио, какав пиздек).
Историју имамо уторком, средом, четвртком па косу перем четвртком увече. Драгана зна да је петак чим ме види. Данас ме и Боса шашољила по коси. Чујемо да су неког избацили из Савеза омладине јер се на јавном месту љубио са девојком. Неки мазну 24 милијарде па ништа, били су уредно подшишани.
Четрнаестог отишао по Вецу и Снецу да идемо у град, али им се није ишло. Срео тамо Владимиру, која мисли да сам посебна врста лудака, тотални контраш и лажов (!). Причали о свему и свачему сат ипо, од шунда до новокомпоноване народне и оној од Моме Капора да "сваки народ има телевизију какву заслужује".
На крају отишао сам и срео, замисли, Ђицу. Остали смо сат ипо, пребирали по успоменама и брбљали, уз нешто интимних исповести (о другима; била је са Патком једно време), а онда је морала да иде и пољубили смо се на растанку. Остатак вечери био са Босом али је она отишла с неким друштвом. Вратио се сам.
Шеснаестог, такмичење у саобраћају за основне, ДЦ-99 у акцији. Ја на 8мм, Срле и Поп на фотографији, много траке и оде цео дан. Нови Феранијаколор, фин плав тон, тј плаве су ведрије и живље, лица нешто блеђа (април, нико нема фарбу), зелене онако. Много боље од Кодака, који је добар са зеленом али килав са црвеном и плавом, а кожа увек нешто наранџасто-воштана. Димче ми дао одрешене руке да преговарам за пропусницу за Дом, мораћемо често да улазимо и излазимо, нарочито око тих амбасадорских пројекција (шта то би, стварно, трећи пут се спомиње а никад нисам записао шта је). Да видим са секретаром њиховим у понедељак. Клуб ускоро добија воду.
После снимаља ћале дошао по мене, појавили се неки другари (били у Бралићима). Тип је џак бува, пун смешних израза из као народног говора, већину смишља у трку. "Види, пуно небо звезда, и ту и тамо погдекоји месец".
Седамнаестог стигла са развијања прва ролна Портрета и скупштине Народне технике. Ово друго доста тамно, расветљивач (Ж.Т.) је требао бити ближе, али Вишња изгледа одлично. Хтела је да погледа али не код мене. У клубу ништа од пројекције, долазе мајстори и свуда је кртог. Димче и ја смо се растрчали по граду, набављали шта треба мајсторима. Хаос, мада још нису почели, сад ће, само што нису.
На тромесечју IV5пп и IV4 подједнако лоши, трећина има кечеве. Шест одсутних дневно. Како је историчар и предсказао.
Деветнаестог до клуба по монтажни сто и лепилицу, срео Драгану, Босу и Славку, седе "код Коња", што је нека тераса испред библиотеке (скроз сам заборавио да је то постојало). Отишао до Наме (тј робне куће Београд) да купим развијаче, срео две цуре из првог одељења које сам салетао током недеље (бих ли познао ову другу без тог минића и зелених чарапа?). Увече, позориште, пре представе шетао са Босом. После са Славком и Драганом у ложу. Наслов комада имао везе са историчаревим именом, па је сваки други штос био на његов рачун.
На паузи прешао у ложу где су Јасмина седела са оном плавом В. (из истог су села), која се сва удесила и изгледала невероватно секси. Слаб сам, знам, на плавуше. На излазу, кренем с њом, а Слађа ме позове да кренем с њом. Кажем јој, најхладније, да се одмори... од мене. Упутила ми отрован поглед. За ових десет секунди се моја плавуша утопи међу шест другарица, оде. Тада нисам знао да су на паузи избацили Драгану, Босу и Славку. Придружио сам се друштву из IV4, стајао тамо са Ј.Б. (рођак Милици) и не видим да Слађа стоји иза њега, те ми каже "ја ћу да идем с њим кући, а не ти". "Ма ко те јебе", кажем, а Миља спасе ствар и одвуче ме да је отпратим. Наравно, нисмо ишли право кући него се друштво раздвојило и ја остао са другом половином. Мегдан је тако избегнут, а не знам баш ко би придобио већину.
Сутрадан смо се изразговарали. Не зна где сам накупио толики цинизам и леденост да је тако културно и чврсто отпратим. Није увређена ал' јој није право. Ту смо договорили разлаз - у школи, као пре; ван тога, пријатељи вишег реда (по Његошевом "отада смо виши пријатељи"). Преживећемо једно без другог.