Предавала нам руски у гимназији. Била нам разредна прве три године а онда нас оставила, што је нечувено. Пукло је кад је Бакија видео Пајсаћ, из истог села, како стоји крај фудбалског терена кад би требало да је у школи. Пајсаћ јој се канда удварао, па није имао бољег текста да јој се приближи, него цинкарио комшију.
Најбоље је што није у ствари било ништа - овај се враћао из амбуланте, са ваљаним оправдањем у џепу, имао је неку грипчину, и успут срео неког крај игралишта и запричао се. Тј није овог пута био ништа крив. Био је десет других пута, или је био крив некад неко други, ал' то није ухваћено ни доказано, а и било је пар пута кад је било ухваћено па кажњавано или праштано, свашта је било, ал' ово није то.
Али она је увртела себи у главу да смо је издали, њу или њено поверење, и да после овог не може да има ништа са нама, елем, одустала. За четврту годину смо добили Бозона као разредног.
Звали смо је "Троскок" - јер је тако улазила, од врата до катедре у три корака, и већ спушта дневник. Трептала је много, као да јој лоше стоје контактна сочива, која тада још нико није имао, то се појавило осамдесетих. Била је, наравно, русофил, све што СССР уради је добро, што се објави на руском је ремекдело.
Није се, колико знам, удавала. Није лоше изгледала, али понашање је било за обратити пажњу. Испаљивала би брзе реченице са паузама између, трептала док говори (и док ћути), кршила би руке као да брише дланове - ма све симптоми озбиљне треме. Пошто сам био у њеном положају десетак година касније, мислим да није била за тај посао, не лежи јој. Била би одличан преводилац или библиотекар, није креда за њу.
Коју годину касније сам слушао како Бајче препричава кад је полагао руски на вишој техничкој, код ње. По свој прилици ништа није било, добио неку шестицу-седмицу и ћао. Али само то што су се уопште срели мора да је било неугодно. Јер на матурском балу смо је скроз игнорисали. Нико је није позвао на плес.