Пре подне отишли до ћалетовог месара на други крај града, његов син је гастос у Рудолфовим крају, па да му однесе нешто. Тамо се опет попила која. Шетали опет по граду, њих двоје пазарили још један речник, ваљда шести. У повратку налетели на неке комшије, тип добио ћерку па части све редом. Уз ручак цугнули нешто, па је Беате прала њихове ствари, предвече бусом у центар.
У центру сам купио цигаре за њу, па све замотао у неки цибзар од 450мм, најјачи што сам могао да нађем. Пред текстилом је и Џенк чекао нову рибу, нешто је макао што је неко други барио.
Стигнемо тамо, а домаћин (Маришкин брат) одмах "чекај, где ти је драга?" "а није дошла?" "Џенче, ајмо до ње, нема 100м" "а ко ће да ми преводи док ви нисте ту" "знају српски". Тј Џенк га упути на своју нову рибу која као зна енглески, па одемо до до ње. Била је сама код куће, па нас је оставио док се она спреми и вратио се на дочек... Ушао сам и предао јој поклон. Добио сам осмех и вињак.
- где су твоји?
- у Чурди, долазе сутра, првим бусом, у 13:00.
- а Арпи?
- негде у комшилуку са друштвом. Чекам неког његовог другара да му нешто дам. Ако не дође до осам, идемо. Си ми видео матурску хаљину?
- не, ајде обуци.
Изгледа бајно, али је летња па се брзо вратила у панталоне и џемпер. (... 27 речи...)
Џенк је углавном седео са Рудолфом, Мали Хитлер је пуштао идиотску музику, касеташ је лоше вукао траку, и журка никако да се заука... док није прорадило вино. Тј ми смо пили пиво (добио сам чвргу опет... не сећам се тачно шта је то значило, ваљда ко први попије лупа оном другом). А онда је Беате тражила прошека, па смо пили и тога, унакрст па је мало добила по џемперу. Онда је неко време нестала, нашао сам је у пред улазним вратима, код роштиља, па смо умакали леба у велику тацну где су се хладили ражњићи. Прво није хтела лука, а онда смо се узајамно вакцинисали тим. (ово је после постало обичај, ако једно од нас једе лука, друго узме бар мало да не осети)
(... 22 речи...) Запраштале су петарде, отварао се фрушкогорац. Џенк никако да отвори, почео и да га мућка, отворим му га ја и срећом још није направио пену. Један други (можда Г. из радио клуба) није имао толико среће, чеп га је погодио у два вештачка зуба, средина горе, и избио их са све носачем. Пиче петарде, кашљемо ко коњи, около папирића и стаклића и свега по поду, и ајд тражи зубе. Питамо Рудолфа да није видео ту неки зуб (он и Беате су седели у ћошку на отоману), пита "а које је боје?". Негде пре пола један је успела да нађе оба зуба заједно. Углављивање назад није ишло - да ли што је тип био пијан или је оно напукло, ко ће знати.
А онда се појавио неко из Арпикиног друштва и тражио кључ од куће. Она да, и попизди, "сад нас је лепо прешао, они ће тамо да направе џумбус". Договоримо се да идемо тамо, јер боље да... им макар ограничимо територију. Довде наше, одавде ваше. Обучемо шта смо стигли - она Беатин капут, ја позајмим од домаћице неки кајиш за чакшире, јер су почеле да ми спадају. Стигнемо тамо, а они заузели најдаљу собу, остају нам само пролазне. Клинци пуни приглупих фазона, хтели да ме напију. Море...
- гле овај капут, како је постава без везе ушивена, ручно и то још погрешно.
И седне за машину да то поправи. Да ми је да јој видим фацу кад примети.
- а шта ти је ово?
- рум пунч.
- хвала лепо, после свега овог... (... 26 речи...) Ово је Арпикина резиденција.
- шта он ту ради?
- видиш и сам, преко лета се завуче и чита стрипове.
(... 15 речи...) Арпи је навратио да остави кључ од спољних врата, ал' смо га убедили да остави на прагу. Отперјао негде са друштвом. После смо се и ми вратили на дочек. Тамо се прелио део сватова из комшилука, неко се већ запио са Рудолфом и чуло се "шрајбен обавезно". Маришка је увелико брбљала, што енглески што вински. Провод одличан ал' мене ноге нешто не држе, пожалим се њој па смо опет отишли код ње да одспавам један сат. То је било око два, пола три. И ово двоје су кренули, Беате је сматрала да је било доста. Прво је мислила да то није њен капут, а онда се захваљивала до неба. Онда смо им објаснили како да изађу на главни сокак, а он даље већ зна, па су се запутили пешака.
Навила сат за четири. Лежемо под дуњу, и договарамо се да стварно спавамо. (... 6 речи...)
Сат је звонио у четири. Устанем и одмах седнем. Чело вруће, глава ко наковањ. Седнем. Она тражи аспирин. Крајници ко осам банки укрупно.
Враћамо се на дочек, да нас баш не затекну код ње у кревету, тамо лежем на кауч и падам у некакво бунило, сањам је у бесконачним низовима... у седам ми је глава већ нешто лакша, одморнији сам, не баш за 5км пешке. Појели по сендвич, она издимила... глава ме већ пролази. Спрема се соба. Позајмљујем бицикл, гуме не баш надуване. У центру сретнем Јозду. Стижем кући и чујем чудне звуке из купатила - Беату је канда стигао трчкавац. Каже стигли су око четири, а моји гледају теве. Код вас ноћу има програм, овако до касно? Има, за дочек. Код њих само до два.
После ручка, нас двојица одемо до Џенка, пили цезара и расправљали шта је сад прогресива и како се борити. Каже Рудолф да је од њих дуга коса сад океј, институционализована, каже има да се ошиша на јеж фризуру за инат. И стварно, то поподне на тевеу видимо "Чикаго" и "Ако ме сад оставиш" и све зачешљани лицнути и пицнути, нашминкани да изгледају уредно и згодно. Нико није рекао да су се продали, ал' смо то мислили.
Беате остала код куће...
Кад смо се вратили, затекнемо Вецу и Снецу. Увече отишли да гледамо Владу и Бајку на вишој техничкој. Као попуна програма су били Па шта онда и Трле. Трле нешто срао на рачун Омега, мада је и имао право. Наравно, неко (тип са Руже) је морао наглас да пита "којијевладаакојијебајка", на шта је добио и одговор, са бине. То исто је питао и Рудолф, мене (и у ствари ни дан данас нисам сигуран, мислим да је Бајка онај крецави).
- јел ми се видело да сам пијан?
- да али си изгледао нормално
- а кад си ме па видео нормалног?
У среду, 2. јануара, смо углавном ленчарили код куће. Беате је ухапсила од мене онај један албум од Мелани, после сам отишао па га купио поново. Њих двоје су се паковали а ујутро су отперјали.
У школи је сиво и досадно; увече колима и тачно на време, стигли у биоскоп да гледамо "Што те тата пушта саму". Иза нас седело неко друштво са Гроша, и неки лик што каже да је родом из Солингена. Филм је пиш живи, болео ме после и стомак и врат, седели смо у првом реду. Кад заглавим капут под главу, утрне буља.
У суботу (5.) нека гужва, чак сам други дан заредом изигравао дактилографкињу у школи, седео у зборници и прекуцавао нешто за школско културно-уметничко друштво (тј фолклор), па све нешто нисам стигао, чак ни да се обријем, па сам морао да обећам да је ово последњи пут. Ма није ни овог пута, отишли смо до мене па сам се обријао, и још ми је притом правила друштво. Па то бријање ни не изгледа тако тешко... с тим што ми је било смешно како имитира моје покрете вилицом, добро се нисам исекао од смеха. Провели смо вече у мојој соби, пуштали слајдове (и све ми нешто није јасно које то, јер их више немам).
У недељу се нисмо ни видели, имала је некакву гужву а и ја сам се нешто спремао да одговарам. Физику сам пребринуо у суботу, Марко Бозон ме питао Френелова огледала и кад ћу да се шишам. За ово прво ми је заокружио на петицу, за ово друго се нисмо чули. Тј причамо обојица своје и не обраћамо пажњу шта онај други каже.
Писао сам јој тек у среду (у дневнику ми пише 10. али у календару каже 9.). У школи опет радила менза. Биља се зајебала, рекла кући да има партијски, изборна конференција, а оно испало да је директор школе био то вече у њеном селу, у школи где је њен ћале директор. Дошао на паприкаш.
Писала ми, стигло у четвртак, у стилу мојих мемоара, о зубарима, колоквијумима и неком професору за кога се испоставило неким чудом да је мушко. Рудолф исто јавља да је уредно стигао кући.
Њој сам писао исто вече, како имам проблема са баком. Њена соба је иза моје, моја је пролазна, па се често виђамо, увече ми донесе постељину - мој кревет је преко дана кауч - а она је, јелте, жена у годинама (61. тада... хм, имам 65 кад ово пишем и не мислим да сам толико закречио) и не прихвата да сам се ја штогод променио за последњих 5-6 година, него све тера неке фазоне од тада. Такође, кочи ми се нешто десни палац, шта да радим, да ли је то нормално, помишљам на најгоре. (то сам пригњечио у четвртом разреду основне, дакле пре осам година)
Биља возила сестру, Возу и Бајчета (сви из истог села). Направила колону иза себе јер чека да прођу пешаци на пешачком (пешчаном...) прелазу у главној улици, а направила је још пешес других бисера.
У суботу увече ми био Воза... делује тако забуњено, скоро ми га жао. Или га је збунило на шта личи соба.