Поподне био прво код Слађе онако, па код Попа да ми његова кева, дерматолог, погледа оно на леђима. Онда око осам нас двојица одемо до клуба а тамо нема никог. Оде он и врати се са Р. (расте коса), па одемо у диско и нешто чантрамо, кад ми пар руку поклопи очи. Осетим нешто свилено и мирис ђурђевка. Ту је! (... 26 речи...) Ја свеже опечен по раменима и необријан, нисам понео ни сат, а она не може дуго... (... 14 речи...)
Сутрадан ишао до амбуланте по упут, па отишао до Попу, фарба неку словослагачку полицу са сто ситних преграда, у наранџасто. Узео од њега "Акваланг" и један БС&Т. Преслушавао то цело поподне. Онда код Веце и Снеце, ваљда вратио Пинк Флојд што сам узео још у среду, па телефонирао Кикусу (одакле, са мале поште у Леснини? мора да је ту негде прорадила) да ми за сваки случај обезбеди преноћиште. Увече се окупао и обријао.
У петак био до специјалистичке да оперишем онај чвор на леђима, операција од пет минута. Попрскао ме нечим хладним, локална анастазија, рецнуо мало скалпелом, налепио фластер, готово. Наравно, после је порасло поново, имам га и данас, но како рече тај техничар, "с овим се живи сто година а после нек умре ко хоће". Нит се повећава, нит се смањује, и даље је, као и друга два што имам по ногама, око 5мм и не смета ми уопште. Тада је умео да запне за наслон столице, па ме то мало жацне, зато сам мислио да га средим.
Увече нашао њу, Маришку и друге две, па нам се није свиђало што је диџеј пребуџио појачало па све трешти. Одемо нас двоје (... 40 речи...). Ухвати своје друштво и оде с њима кући.
У суботу ујутро сам се лепо испавао, у аутобусу за Нови Сад. Кулски фестивал ове године није у Кули. Нисам никад пешачио по улицама Новог Сада, али сам се већ осећао као риба у води. Помаже кад знам план града.
Кад смо ушли у Студио Ем, неко сикне "кс, кс". Знао сам да је Букац, то је његов зов, и да ми ставља до знања да је спазио Меланију. Бештара је већ стигао. Њу сам угледао тек на паузи, па смо кренули да чантрамо, испочетка прилично смушено, а онда смо отишли у ширину. Отишла је кући да руча (30м од улаза до улаза). После је киша стала па смо отишли у шетњу, ваљда по парку, па на неку изложбу керамике, па онда горе код ње (!)*. Седели смо тако код ње у собици, симпатичан стари намештај префарбан чисто бело, причали о свему и свачему, и о томе како је дошло до тога да се опет дописујемо, и како се узбуди сваки пут кад добије писмо од мене, па ми је показивала моја стара писма. Нарочито су они старији коверти издерани, отварани ноктима. Пита ме како ми је са њом. Жалим се на њене промене расположења, на изостанке, кад по недељу-две не стигнемо да будемо довољно заједно. Ал' си ти незасит.
Ушла њена кева. Био сам опоменут да не спомињем одакле сам, ал' ми се омакло, и ето... Био сам угошћен кокаколом, полудомаћим сладоледом и тачним временом.
Увече нас је испратила до вечере (где то, у мензи преко пута од парка?). Прошетали се неколико пута тражећи Кикуса. Срели М.Т.
Спавали у неком ђачком дому, на ћошак од Кикуса. Ничег се не сећам, тих спаваоница сам се већ намењао онолико.
Други дан фестивала, 24. Био са Бештаром до Кикуса. Наши најгори филмови прошли, и то бедно. Меланија ме почаствовала својим сталним присуством и уручила ми "Гарави сокак" Мике Антића, са посветом, где спомиње "кога сам у супротно време волела". Пратила ме на станицу, бус у пет ми збрисао због пишања па ми правила друштво до следећег. Пожелео сам да је загрлим и пољубим, али ме подсетила ко ме чека, поштено. Лош распоред у времену, шта ли.
Ћале ме одбацио до града, стигао у девет, нашао је. Није била најбоље расположена, али се раскравила (... 32 речи...)
После сам јој испричао о Меланији, како је ова и рекла да урадим. Паметне обе, најбоље тако. Оно, нисмо се ни за руке држали, шта па и има.
Понедељак, дошле она и Маришка и А. да ове две сликам за личњаке. Снимци осредњи, била нека кишица. Стигла дописница од Рудолфа да долази у недељу увече.
Уторак, 26. свршавао послиће, зезао се по лабораторији, увече ње нема.
Среда, Београд, Бртог, деди није баш најбоље. Она његова сере као и увек. Окац се обријао. Стигли увече кући, мало спремао лабораторију, кад ево их Гаша и Јозда да се сликају за личњаке. Није још ни поноћ, тек је 23:00. У 1:30 су добили свеже слике.
Стигло писмо од Меланије, каже неће без маторих на море, можда и због мене и почасти којима сам био обасут. Мада, сматрам да више њој требају свежи доживљаји него мени почасти. Једном ће се са радошћу сећати, "а што се тиче срећног осмеха, кад ће се појавити ако сад неће".
Четвртак, 28. увече са руљом на тераси диска, Џенк и С. (син професора физичког, с којим ћу радити десет година касније).
Петак, 29., је требало она да се појави, непаран је дан, (... 19 речи...) и нема напоље.
Субота, 30., срели се најзад, седели негде у буџаку у диску, нисмо зевали овог пута, после шетали дуго дуго(... 3 речи...). Једва некако је наговорим да дође сутра да чекамо ове.
----
* а онда, 2022. кад сам ово објавио, ме је допунила у имејлу: за ту посету је посебно тражила допуштење, а тапацирунг на столицама је био јаркоцрвен.