(према оном кратком дневнику за распуст)
Први јули. "Бицикл ми је оправљен и ја се сада возим мало више. Дани теку као и обично."
Е добро бар ми није досадно.
Пети. "Пре подне је падала киша. После подне сам се возио бициклом, оклизнуо се и пао. Због тога не смем да се возим недељу дана."
Ако то није оно кад ми је точак упао у стари траг, иза куће, до бунара, па ми врднуо, а ручка од звонцета ме одерала преко врата. Замало да буде нешто озбиљније. Неколико дана сам носио фластер величине шаке (моје). Ако је то било тада. Или је било оно кад сам, негде ближе парку (ал' тамо се не бих оклизнуо), звекнуо левим коленом о ивичњак, што ми још није јасно како сам успео, можда сам полетео па десним докачио само травњак, што није створило рану. Краста је била величине петобанка, и остао ми је ожиљак, нешто 5х25мм по сред колена. Имам га и данас, али је много мањи а преместио се испод колена - како сам растао, кожа се ширила изнад тог места.
Десети. "Наставник хармонике долази три пута недељно и ја сада мало чешће вежбам нове песме. Покушавам да савладам и неке песмице које ми наставник није задао. Читам, вежбам рачун, и очекујем да почнем да возим бицикл."
Шеснаести. "Читам као и увек, а затим се играм са друговима. Данас сам се посвађао са једним другом.
Наставник ми је донео једну свеску са песмама из рата, међу којима је и 'Интернационала'. Скоро сваки дан вежбам по пола сата да бих је савладао пре поласка на море."
Тај с којим сам се посвађао мора да је био Кале, с њим сам имао периоде. Умео је да уцењује кад му је одговарало, а после да се прави да ништа није било. Могло је бити и других с којима бих се поџавељао око нечег.
Двадесетдевети. "Тата и ја смо ишли код мог деде у село Бртог, које се налази у околини Београда. Остали смо само два дана. Ишао сам у поље, возио се запрежним колима и тако даље."
Гле мене, "запрежна кола", тачно онај израз из ОЗБСа, покрива и коњску и воловску вучу. Учили смо тако тај саобраћај, речима из закона. Мада нам није ишло у главу што рампу зову браником. Браник је оно на колима.