Дне 26. марта је смишљала торту Раји за рођендан, па је испало да ће бити као и прошлог месеца, само са ипак једним слојем фила унутра. Испекла ју је још увече, а ујутро нафиловала и украсила. Рођендан је у ствари већ био, али смо велики ручак и торту гађали за суботу (кад је и Боби рођендан, честитао му есемес поруком), тако да су могли да дођу и Лена и Милан.
Наравно, правила је карађорђеве шницле и још оне котлете (што је видела једном код Драгане па се сетила да је и она то некад правила), био баш онако празнични ручак, а и било после лепо време па је могло да се седи у авлији. Истина, дрвеће неће озеленети још две недеље, ал' није баш толико ни топло, таман.
Ових дана полако калдрмишем стазу. Део од гараже до терасе је готов, и фуге засуте песком (... 26 речи...). До јуче сам од крака према кокошињцу урадио два ипо метра, има још три и нешто. Камења ће полако нестати. План је да пређем на цигле, у том делу код кокошињца, а онда да поплочам бољим циглама (са баште, вишак од оних лукова) неку површину на сред авлије, да на њу пренесемо сто.
У понедељак смо опет правили 42. френдз парти. Правила поховане палачинке. Дегустовали смо последњи балон тутифрутија, онај где је било више виноградарских бресака, а и једна канта грожђа. Она и Борче су после ударили по пиву, Драгана по тиквешком розеу, а ја остао при ракији - рече да лоше баздим кад пређем на вино, а од ракије чак пријатно миришем, а пошто ми је иначе свеједно, онда овако. Договорио сам се са њим да ме вози, куд год да било у опсегу до 120км, где нађем кола да купим.
Пратио сам већ десет дана како иду огласи, мало се распитивао и код мајстора, па је отпао пежо 207 јер му је лош дизел мотор; отпао је и рено модус јер је мотору немогуће прићи, они су већ 50 година овде чувени мрзитељи мајстора, и остала је дилема ситроен це три или це четири. Це четири ми је некако деловао превелик, али... убедио ме Стинге:
Полуаутоматика је код Ц4 Пикаса урађена преко система ЕГС, и то значи да имаш све предности аутоматика (убациш у А и пичиш), али ако ти се нешто поквари не идеш код мајстора за аутоматске мењаче у Борчи, где ти је „добар дан“ сома €, већ поправљаш то код свог регуларног мајстора. Наиме, испод хаубе ти је регуларан мењач, ламела, квачило, пливајући и пиздематерине, али немаш ручицу с брзинама „у Н“ нити педалу квачила, већ шифтање обавља компјукторчић. Разлика у осећају у односу на прави аутоматик је само та што осетиш промену брзине, као да си је ручно променио, све остало је исто (кикдаун, темпомат, ограничи брзину и такото).
То што речеш за пипкање мењача и полугице... Имаш опцију, коју никада нисам имао потребе да искористим за 6 година колико сам га имао, да преко клапни лево и десно на волану ти сам ручно пребациш у нижу или вишу брзину.
Те сам се тако одлучио за Це четири од неког типа са Врачара. Звао га у уторак поподне, договорили се за петак, јер за среду је пребрзо а за четвртак не могу ја, возим Нину код зубара. Онда сам звао наизменично Борчета и њега, а Борче Миљу да види да ли може штогод да касни, пошто он чува њихово заједничко унуче од 12:30 до предвече. Испало је да с наше стране може, али с београдске не може, тип ради од куће, и жена ради од куће, и деца иду у школу од куће, састанци трт мрт. Добро, ионако је среда била план бе, враћамо се на петак, 9:30, иза јубца, тамо има нотарош а нама је лако да дођемо.
У четвртак сам, тако, комбијем одвезао Нину до зубара. Била брзо готова, попили кафу код Лене. Лена испрва није била код куће, таман је уплатила теретану, отворила чланску карту и пресвлачила се да крене са сеансом, кад сам ја звонио (у руци цегер, у цегеру 30 јаја, није нешто ал' је бар кренуло, коке штрајковале целу зиму) и чуо како је у стану само Апи па је звао да видим где је - е, није записала кад долазимо, ништа, ево ње за десет минута. Сишао тих пет спратова (пешке), па смо мало поседели, кад ево и Нине, већ готова. Размештање зуба је отприлике при крају, следеће виђење за три недеље. Попили по кафу (сада са правим млеком! - пар пута је имала само неке лажњаке или слатку павлаку, може павлака), ишчантрали се и тутањ кући. Успут опет са пола пута звали кући да видимо како клинци, а онда наручили из брзождера (око 8км пре циља) пљеске за њу, Рају и Виолету.
Током дана скинуо упутство за та кола, прочитао... јеботе па ово је ајкула, данашње издање. Има све оне ствари што је ајкула онда имала, и фарове за иза ћошка, и диже-спушта дупе, и сто разних лампица којекуд за осветљавање свега што ти падне на ум, и онај панорамски високи прозор да нема шансе да не видиш семафор кад је баш близу. Поврх тога тај аутоматски мењач што не ради на два вентилатора у уљу, него класично суво квачило... ма узимам то, готово.
Увече онако мало неизвесно. Договор је био са типом да се чујемо тачно увече, што није баш прецизно. Зовем око 19, нема га, пошаљем поруку, не одговара, зове Борче да пита како стоје ствари, кажем чекамо, дуго је вече. Десетак минута касније зове тип, каже ишао да покупи ћерку са тренинга, све океј за сутра. Зовем Борчета да му потврдим, после попијемо пар тутифрутија за срећу и тутањ у кревет.
Ујутро све у реду, Борче је каснио мање од пет минута - знао сам пут, Лена је становала преко пута а ту је испочетка и радила, иста зграда други улаз, стигнемо тамо скоро 15 минута раније, стигао сам да издимим чак две цигаре до 9:35, видим нема овог, зовем га, каже паркирао је на улици, ту је неко градилиште па је сад ћорсокак, дивота за полазак на пробни круг. Одвезем тај пробни круг, лепо иде ауто, није да сам тотално тутамута за аутоматски мењач, ал' сам заборавио понеки детаљ, последњи пут сам тако возио оно 2006. камион до Орланда. Питао сам га три ствари: од оних сто електронских пицабоца што има, шта још ради (ради све), зашто га продаје (јер је добио службени ауто, црни Пасат, ради за Ериксона, овај више нема где да стави, плаћа гаражу 100€ месечно), и што та цена (отприлике по каталогу и сличним колима, па мало ниже да брже оде). Цена је смешна, налазио сам Ц тројке за мало већи износ и да су више прешле. ОК, кажем, продато. Борчету се захвалим на сарадњи, он се одвезе кући и чак ништа није морао да мења Миљи у распореду, стигао је пре 12. Километража, иначе, стоји на 170610, до у 200км исто као што сам оставио на саксу.
Нас двојица одемо горе до бележника, ишло релативно брзо. За разлику од америчких анонимних зграда са канцеларијама за издавање (тамо су светлосиви - ако се пробудиш у соби са белим зидовима, провери стање на рачуну, у болници си), зидови су баш бели и цела зграда делује некако солидније. Имао је спремљен типски уговор и све попуњено. Девојка нам рече да је уговор требало плавом хемијском, искључиво плавом, а овај је одштампао све и попунио црвеном - плава му је много врљава и нечитка. Но, каже, ионако је битно да у плавој боји буде потпис, за све остало потписујемо фотокопије. Па је то прекречила, и тако смо и потписали. Прегледао је све новчанице, нарочито оне од 500€ - није их било много, кошта само 3300€. Мислио сам да се извучем од вожње по старом граду, међутим он је имао сав крш ствари у колима, па смо отишли до њега на Врачар, да то преручи у службена кола.
Врачар је, наравно, брдовит - од оне раскрснице на северној страни Аутокоманде, па неколико уличица узбрдо, у цик цак. Ево гледам на мапу и немам појма где сам био (после сам нашао по адреси из папира - он у ствари станује преко пута у старијој згради). Нека подземна гаража, тамо стварно паркиран пасат, црн и службено ружан. Успут је телефонирао сину, и то телефон из руке па кроз неки додатак налепљен на инструмент таблу лепо објаснио дечку да напусти школу на два минута и само му донесе кључеве у подрум - дакле резервни кључ од пикаса, и кључ од пасата. Утерао пикаса у гаражу, десетак минута је трајало док је све повадио и објаснио ми шта где (има неки хакерај, укрштене жице па адаптер на ком су укрштене обратно, да не могу да закаче рачунар и преузму контролу над возилом). Онда сам морао мало да маневришем док сам се измигољио из гараже, ал' заболе ме, оно узбрдо маневрисање сад није мој посао, то ће аутоматски мењач да ми уради - и урадио је. Кроз гужву сам се провукао изненађујуће лако. Нашао тачно где треба да сиђем са аутопута (па време је било, тек двапут сам био скренуо раније, а и то 2016.), и кренуо познатом деоницом преко Земуна, куд сам ишао већ десетинама пута. Од Земуна до Борче сам мало дао гас, колико да видим кад ћу да осетим брзину... па, кад сам је осетио, ишао сам 126 на сат. Лепо. Нисам стигао да напржим нов цеде са музиком (јер је Наново без мреже... био сам му поукидао којешта), па сам узео стари из комбија. Пичи звук одлично, стерео савршен, команде на волану - и за јачину звука, и чаробно дугме за прелаз на следећу песму.
Уредно стигао кући, већ се полако и навикао на то где је шта... лепо, удобно.
Дочекале ме девојке, наравно, баш су се обрадовале. После ручка дремнуо - ипак сам устао у 6:30 - и онда смо отишли у Петерхид (Санда, Линда и ми) у први овогодишњи обилазак. Ништа нам није украдено, осим што је неко улазио кроз прозор са улице. Нећемо да се једимо, нема шта да се украде. Канда фали стара бочица ведечетрдесета. Воће лепо цвета, биће можда чак и кајсија, чудо једно. Трешње и вишње само што не процветају. Трава добро порасла, већ може да се коси.
Сутрадан се време покварило, није се поправило ни у недељу. Бар смо се издиванили са Гораном, већ трећи или четврти пут са старог гугоља на спрату, јер доле чим виде да се диванимо преко скајпа, одједном сви имају нешто да вичу и разговор је скоро немогућ.
Нећу ово преводити, било данас на УАу:
>Importance of spelling and naming. RAISE is spelled with an E on the end. ERROR is spelled with an E on the front. RAISE ERROR should have become raiseError, but nope [it's raiserror]. Oh well. Anything that can reduce HUMAN error should be supported, as opposed to re-inforcing human error.
Note the chosen word, spell. It implies witches...
The case you found is where IT imitates life. Look at the word threshold. It's actually read as threshhold, because you pronounce both sh and then h, but in standard spelling there's a single aitch, which is, ahem, reused, which is where life imitates programming.