новембар 1989.
Жута керамика је била у моди тада.
Негде овог месеца се ДБА преселио из Дома омладине у студентску задругу, што је око 400м низ реку... тј, језеро. Била је ту река раније.
Кућа је стара, остала од Михајла Пупина, са ајнфором итд, како се већ онда градило. Добили смо велику собу на крају ходника, са све некаквим шпајзом уз њу, где смо метнули Кечигу кад нам се прикључио, па смо онда већ имали и сервис. Имали смо и једну мању собу поред, то нам је било складиште. Тада нас је било само седморо: Болди, Сале, Брата, ја, Грги, Нена и Блажа. После је дошао Рале (ваљда исте зиме), Фефи, Градек, Кечига, Милка, Штева.
Како већ иде са канцеларијама, пило се доста кафе, што смо дуго узимали из задругине кантине. Једно време су нам и књиге водили, док Милка није дошла. Нисмо имали свој клозет, него смо користили њихов, онај за особље, што се држао под кључем да га не запишавају ђаци. Кључ (тзв. директорски) је висио на чивилуку код улазних врата.
Спомиње се: Александар Расков (Сале), Атила Герег (Грги), Благоје Врбовић (Блажа), Болдижар Барваи (Болди), Брата Аврамов, Градинка Перетић (Градек), ДБА, Дом омладине, Милка Петров, Невена Жаја (Нена), Раде Перетић (Рале), Стеван Гарај (Штева), студзадруга, Таса Раденков (Кечига), Ференц Фаркаш (Фефи), на енглеском