Како се ближио крај школске године, примицало се и маневрисање да се измува двојка. Неки су и учили, није да нису, и са њима није било проблема. Проблем су били они други, што су навикли да их преводе у следећи разред за ништа. Неко је вештачки подигао успешност основног школовања напросто укинувши понављање, а за оне баш слабе ђаке казнио наставнике, морали су да организују додатну наставу и уопште да се труде још више - и наравно да им је било лакше да само поделе двојке и предају проблем следећем у ланцу. Дакле, нама, јер ти најгори су се уписивали у машинску.
Таквих који прстом нису мрдали и чекали да им двојка падне са неба, плус оних који су толико тога пропустили да нема шансе да за једну годину савладају све то, укључујући и де факто полуписмене, је било око четвртине. Нашло би се колега које би руку стављале у ватру да их је било и више од половине.
Е такав један је био и неки Средљев, туп и приглуп и једва полуписмен. Његов највећи домет је био да препише писмени од оног испред себе. Пошто ни ја нисам био баш ћорав, тешко је могао да има добар поглед, овај испред није могао да му дода целу вежбанку, него би се искосио а овај колико види. И не да је испреписивао све од а до жњ, него је притом и изгрешио доста - то кварење информације је нормално, у ствари, кад преписивач нема појма са материјом, преписује слова тек тако. Овај је успео да убрља и наслов - преписао је "IV писмени задатак" као "IX писмени задатак", јер је онај испред њега цртао слово V, неисписан рукопис, и мало је продужио линије испод доње тачке. Дакле није разумео ни наслов.
Био је неки колега машинац, Веселин Половина, за кога нико не зна како је уопште успео да дипломира. У ствари, само је предавао неки такав предмет, ваљда механику, а сад ми се нешто чини да ни он није завршио машинство, него онај ријечки факултет за индустријску педагогију, некаквог претечу Петефија, а и то знамо како се завршавало. Предавања је држао са својих папира (тзв. "припрема часа"), па би му ђаци некад мазнули један лист или пореметили редослед папира, и он би се укопао у месту и не би умео даље. Што вероватно претерују, а можда и не.
Ђаци су га, наравно, прочитали, и зезали су га на све могуће начине. Кад су оно моји електричари матурирали пре две године, неко му је дигао бицикл на дрво, и то бар четири метра у вис. Ове године су му заварили педалу за ограду. Гледао сам то док се догађало, држао сам час у учионици изнад радионице. Пропустио сам сцену кад он покушава да покрене бицикл, ал' као да га видим. И онда, на некој од седница око тромесечја или пред крај године, он крене да држи придику како "...нас ђаци не поштују, не зарезују нас ни пет посто, а није ни чудо, јер како се ми то понашамо... ево кружи школом прича да су ми заварили бицикл за ограду, и нико то не демантује!". Е, будало, педесет прозора гледа на то место, значи има бар двеста сведока, и шта сад, да испаднемо идиоти и да тврдимо да се није десило?
И онда тај и такав дође да ми ургира за тог Средљевог, који не разуме ни шта је редни број на писменом задатку (а ни римске бројеве). Јер му је као неки род. Ма идукурац, ако он добије двојку, како осталима у очи да погледам, онима што су ознојали столицу док су своју зарадили? И још се пред крај, накнадно, кад је већ завршио шта је имао, сетио да ме пита за жену и кад треба да се породи. Па марш, кретену.
Кад је, ваљда наредне године, одлазио у пензију, скупљао се прилог да му се купи поклон, како је већ обичај. Доста њих је одбило да приложи, „за њега не“.