За поправне бих обично био први или други у комисији - дакле седео сам тамо као стручни члан, не неко та тране који само води записник. Тај сам бивао на другим испитима - матурским, или кад су долазили возачи из Лознице да полажу. Био сам на гласу као мек и добар профа, и неки су славили кад би били распоређени у одељење где ја предајем.
С нама је радио и један старији колега, без десне руке, отприлике од пола надлактице. Причало се да левом пише кечеве, десном двојке. Био је, бар је звучао, строг и формалан, мада немам појма на шта су му личили часови. У ствари, нико нема појма шта и како други раде, за време часа смо сами са одељењем. Но, био нас је глас, ја да сам мекан и популаран, он строг и крут.
И онда дође поправни... и кад избројимо, пола његови, пола моји. Имали смо из године у годину исти број кандидата, некад он једног више, некад ја. Ваљда смо држали некакав критеријум, шта ли. Наш поправни би почињао, са припремом и распоредом седења, у седам ујутро, а завршавао се некад и око шест поподне. Због броја кандидата. Нисмо смандрљавали, свако је имао своју шансу.
Десило се, можда баш овог пута (или наредне године, или оне иза) да смо напросто имали превише кандидата, ваљда је и Илинкинима заказано у истом термину, па нисмо могли да их стрпамо у једну учионицу. Договоримо се да узмемо и суседну учионицу, и ја кренем методом пар непар, ред до прозора, па одатле сваки непарни, за мном у учионицу преко пута, да не губимо време, треба да стигнете то да урадите, ајде брзо... И тако испадне да сам преместио неког Спасића званог Цар (јер се сваком обраћао са "царе"), а таман се био спремио. Задња клупа, столица до прозора, прозор на кип, одшкринут, котур силка за пецање у џепу. Кад добије задатке, веже за силк, спусти ортаку који чека доле, ортак му уради, цимне силк, он то извуче и препише, прошао годину. Само је сад ортак узалуд чекао са спољне стране зграде, а овај сад седео у учионици са дворишне стране. Наредне године Цар буде мој ђак, опет трећи разред (други или трећи пут, или је беше понављао неки ранији разред? био је мало престарео), и сазнам за целу причу. Скоро ми је дошло жао, не што је он понављао, него што сам морао да га трпим целе године. Љигав лик.
Прошле године је био долазио у школу два-три дана са наочарима за сунце, негде у пролеће. Мало рано за то, а носио их је и у згради. Случајно сам једном, пролазећи кроз авлију, видео да је то зато што је имао добре маснице на оба ока. Како рече један старији колега, „ко ли га је тако средио... рука му се позлатила“.
Касније сам чуо да је умео да изведе и фору да погоди, преко студентске, да покоси траву на кеју, у оном паркићу од суда до пешачког моста. Онда би нашао неког чичу из свог села, платио му једва четвртину, да то уради, а он би сео у лад и чекао да овај заврши. Било је с њим и других бисера током године... и мислим да смо се ипак видели на бар још једном поправном, ал сам га натерао да бар нешто уради.
Тих дана је школа била у реорганизацији. Прва вест је гласила "саобраћај иде из центра", што сам као пешак и бициклиста поздравио, све чекајући да претварање главне улице у пешачку зону не буде само од 17:00 до 01:00 (или тако нешто), него трајно. Међутим не, саобраћајни смер ће се преместити из школског центра (како се школа некад звала) у пољопривредну, а електро ће се спојити са грађевинским из 13. фебруара па ће они бити нова електро-грађевинска (грађанска...) школа, у просторијама некадашње треће гимназије.
Укидали су се оури, спајала се школа опет у целину. Две учионице негде у приземљу су спојене (зграда има челичну конструкцију, а преградни зидови могу да се премештају, па је умело да се деси да прекидач за светло остане у другој учионици) и то је сад била велика зборница за шездесетак људи... а и распоред ће бити за толико компликованији. Директор није постао ни математичар Бране Симоновић из ПУВО, ни машинац (изгледа опет ријечки, као што је и цела та генерација) Раша Стајин из ПУОВ, него неки Крле Влајић, ваљда историчар или тако неки друштвењак.
Новопреоснована машинска је требало да се зове по неком чувеном борцу, не баш до ранга народног хероја, који је био виђенији политичар у покрајини, и ако се не варам умешан и у ону матурску зајебанцију почетком 1973. а умро ваљда претходне године (да, да, чак смо у четне новине убацили некролог, писао онај другар ког смо бројали као петог Зрењанинца у воду), па се по њему још ништа није стигло назвати. То је већ била готова ствар, знам да сам добио формуларе за годишњи план са тим именом у заглављу, а видео сам и неке друге формуларе.
А онда је било пуј пике не важи. Рекли из ССРНа, а и они који су па играчи и шта они ту има да се питају, ал' ето питали су се, а нови директор строго партијски човек па морао и њих да слуша, рекли дакле они да не долази у обзир да један овакав тексас од школе носи име тако знаменитог човека*. Тог се типа иначе само три године касније слабо сећао било ко осим ужег круга, ал' морао је мало и ССРН да се покаже будан и битан.
И крене потрага за новим именом, и нађе се. Директор ископа неког шпанског борца, који је тамо био ваљда Темпов горила, или тако нечији, тајни лик за послове у сенци, па се из разлога конспирације о њему ништа није ни смело знати. У партијској архиви је нашао само два листа о њему. Али, два јака разлога: ишао је у неку железничку школу овде, која се сматра претечом машинске. Други, јачи, из истог је села одакле и директор. Готово.
----
* и, колико се сећам, ништа се по њему није ни звало. Имао је ту једну шансу и није му се дало.