април 1985.: Правилник
Девојке у предсобљу. Април је, па се већ може мало напоље. Врата су у очигледно лошем стању, јер су већ четири године сваке зиме изложена влази од кувања и купања са унутрашње стране, и мразу са спољне. И цела та кујна-предсобље-купатило, са тим танким зидовима од пола цигле, је влажила од кондензације, а бивало је и да се на зидове и таваницу у предсобљу и купатилу нахвата по цео сантиметар леда са унутрашње стране. Купатило смо грејали само кад треба, предсобље никако, но врата према кујни су се често отварала, кад год се ишло у купатило, и сва испарења би брзо дошла до зидова.
Та врата су још из јули 1959., кад су била врата од предсобља. Неке наредне године ћу се позабавити тим и прво натопити дрво фирнајзом неколико пута, а онда ћу обложити то пластичном оплатом, каквом смо већ обложили кујну и туш кабину, само у некој светлијој боји. То ће тако држати још добрих двадесетак година, а онда ће ћале то да замени металним вратима.
Сав намештај на овој фотци је предратни.
Ова фотка је напросто легендарна, поза и поглед су део породичног фолклора. Нина, као и свако нормално радознало дете, мора да чепрка по полицама.
Таписерија на поду је Омин рад, на томе сам се излежавао док сам спремао последње испите у лето 1979. Она делом покрива и трап за кромпир, који је у десном крају слике. Трап је покривен дрвеним поклопцем, на који смо ми налепили исте виназ плочице као и около, али је и то влажило и дрво је мало помало иструлило. Током наредних осам година ће се увек десити да се она дрвена плоча, коју смо ставили одозго као нови поклопац, мало помери, и свако од нас ће упасти бар по једном. Трап није нарочито дубок, можда 80цм, и таписерија је сваки пут и успорила и ублажила пад, ништа се није десило. Али смо ето, на кључном месту у кујни, имали место где мора да се пази где се гази.
Њен жути бицикл, који смо купили кад је изгледало да је онај стари црвени више немогуће поправљати. Испало је обратно, но у овом тренутку сам више ја трошио тај жути, ишао сам њим на посао, јер му је мењач још радио. Тј нису ни на њему могле да се мењају брзине, исти Стрми-Арчеров мењач у глави, али се потез преносио ланчићем који се извлачио сајлом из главе, и то напросто није ишло више. На мом црном бициклу је тај део механизма био решен полугицом која се потезала сајлом и извлачила унутрашњи склоп колико треба, али је заштитни прстен око механизма спао више пута, и у механизам је ушла прљава вода од лапавице, са сољу и песком, па тако неколико пута. Чак су и у лежају куглице постале неке друге геометријске фигуре, са угловима и страницама.
Отирач је шверц из Румуније, имамо још два-три којегде и сви су били у употреби и 35 година касније.
У машинској је увелико била у току израда новог правилника о бодовању, дакле о томе како ће да се израчунавају плате. Мене су убацили у комисију која је то радила, и да не бисмо причали напамет, упрегао сам спектрума и написао програмче, у Бета бејзику, које је изигравало нешто што ће се касније звати чаршавом типа Ексела. Истина, не чаршавом опште праксе, нису се убацивале произвољне формуле - формула је била задата, скаларни производ два низа. У једном низу је било колико чега један професор (или други радник) има, у другом колико то бодова носи по комаду/сату. Онда би се сабрало колико је то укупно бодова, и изашао би (само на екрану) списак колико ко бодова има и колико је то у динарима према текућем буџету. Тако да негде од пола нисмо причали само начелно, ни напамет, него смо видели какве би последице оваква или онаква одлука имала.
Полован и фали пола, ал' то је тај.
Ту сам прогурао и једну ствар за радионицу. Радионица је производила тзв. ајакс чекић, електромеханичку направу која би електромотором натезала опругу (лиснату, вишеслојну) а онда би је нагло опуштала. Опруга би гурнула чекић, који је мени више личио на секиру са затупљеним правим врхом, тачно до задатог растојања од подлоге. То је била направа за откивање раоника, ковачки чекић. Углавном је служило да ђаци уче да држе турпију, јер се опруга правила сечењем љутог челичног лима, па је требало заоблити крајеве. Производило се тога отприлике три комада на сваке две године, а продавало се на чекање, потражња је била огромна, свако пољопривредно газдинство има радионицу којој тако нешто баш треба.
Мој је предлог био да се зарада радионице дели овако: 10% самој радионици, 10% за заштитна средства за ђаке - рукавице, наочари, радна одела, шта већ треба, и 80% у масу за плате. Дакле, за сваки динар који добије радионица, сви ми добијемо осам. Што је, неким чудом, и усвојено. Резултати су се видели већ наредне године - одједном је производња скочила на осамнаест ајакс чекића годишње, и радионица је пливала у парама, а и школа се добро омастила, и свима је било супер.
Осим што није. Неколико година касније сам нешто навратио, ваљда ми је требао неки папир, па сам питао неког како иде примена правилника. Каже колега одлично, разбијамо се од пара, и сад праве нов, у коме ће да буде уравниловка. Јебеш паре, каже, не може професору сујета да дозволи да шеф радионице заради више него он. Нема везе што зборница добије осам пута више, ситне душе неће то да дозволе и тачка.
Но, тај правилник је те године био добро прошао, и ако ме и нису носили на раменима, бар је Крле Влајић, директор, схватио да сам ја ту повукао мачка за реп, урадио највећи део посла, и једном ме позвао у канцеларију. Био је ту још неко, можда педагог или шеф смене. Каже Крле свака част, велику си ствар урадио и мени је јако жао што немамо начина да ти се одужимо, јер управо си сад у танчине упућен у то како су нам руке везане управо тим правилником и немамо одакле да ти платимо за ово (оно, нисам ни очекивао неке паре, било ми је занимљиво, имао сам добар проблем да решавам). Али, каже, наћи ћемо начина да ти се одужимо.
И шта би - неколико недеља касније, опет тако код Крлета у канцеларији, каже предложен сам да будем примљен у Партију. Ајој. Ово није здраво одбити, а с друге стране није ми ни гадно, сви смо ми изнутра црвени, а то што знамо каква су говна, па немој да кукаш него уђи и прави реда, уради нешто. Мој марш кроз институције, како би се рекло шездесетосме.
Наредног месеца сам похађао неке течајеве, што је било у ствари два-три пута по сат разговора у некој просторији, малтене салону, на спрату у некој старој кући у главној улици, где сам био отприлике најстарији - већином средњошколци, чак и пар мојих ђака. Предавачи су били прилично млади и изненађујуће отворени. Сваки пут кад се теорија не би слагала са стањем, рекли су да се од нас очекује да нам се то стање не свиђа и да гледамо како да га исправимо, сад кад будемо чланови.
Не знам кад сам тачно примљен, нити знам где ми је књижица.
Спомиње се: јули 1959., МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), Ома, Спектрум, на енглеском