Набавио га 1983. и користио навелико све док 1988. нисмо набавили атарист... а и после, кад би за овог понестало игара, девојке би се радо вратиле на стару добру "писаћку" (како га је Го крстила). На њему сам написао прве (23) верзије пасијанса, радио упис у машинској три године заредом, написао своје прве СФ приче (прво као програме, са текстом у REM линијама, после у Инес едитору Жиге Турка, који сам баш купио), научио асемблер за Z80 (написао драјвер за штампач за Сеикошин матрични штампач, какав смо набавили за машинску), писао понешто у Паскалу па чак и у Форту (!).
И играли смо се много. Упркос, или баш захваљујући, скромној графици и звуку, програмери су се одлично сналазили и измишљали форе. Те су игре изводиле ствари на граници могућег, цедила се сува процесорска дреновина и правиле фантастичне игре.
Лако је препустити се ту носталгији...
Меморије је било мало - имао је само 16К слободног РАМа док га нисам проширо на богатих 48К. Шкртарило се на меморији свакојако. Наредбе није памтио као текст, него по списку, за сваку по један бајт. Бројевне константе у тексту програма су биле луксуз - колико цифара треба да се напише, плус пет бајта да се смести бинарно, расипно, па се скраћивало. И чувено
LET a=PI/PI
је предуго, три бајта с десне стране, а може са само два:
LET a=SGN PI