У башти хотела "Војводина" испијамо треће пиво, умачемо помфрит, натакнут на изгорену шибицу, у бибер, прија тако са додатком фосфора. Ваљда у карафиндлу није било чачкалица. Можда је са нама за столом био Слеш, нешто ми се чини. Наилазио је и Т.Т. из краја, онај с којим смо ишли у Темерин на као још пива и ракију (види Борсалино). И зачудо, нисмо седели негде у даљем крају, према реци, него трећи сто до улаза, скоро уз подијум за игру (који није био издигнут, само је било без столова у том делу).
За Т.Т. смо после чули да се до краја вечери тако ождерао, да је устао, кренуо полако, умерено право, лупао себи шамаре и режао на себе „пијана мађарчино, марш кући“.
Хоћемо да вичемо келнера за четврто али њега нигде. Да изађемо да не платимо, одмах би се нацртао, ал' платили смо довде већ. Ма да урадимо нешто, само да видиш како ће да дође. (... 11 речи...) Келнера и даље нема, пола баште навија за њу.