Партијских састанака у машинској, срећом, није било превише. Можда сам, за целу годину, био на три или четири. Била су два занимљива... једно, кад је требало да одредимо кандидате за делегацију, за нешто - бемлига сад, за скупштину СИЗа или тако нешто. Хм, то можда и није био партијски састанак него збрљ*. Е, добили смо напомену од Партије да треба кандидат да буде Румун, да би се испунио кључ, и да буде друг члан. Пошто смо имали два Румуна у зборници, један члан други јок... јасно. С тим што је овај што је био члан био муфљуз, знало се за пет ствари што је смувао овако или онако, само да намести себи тезгу, или жени, исто професорки. Овај други је био добричина, ал' јебига.
Друго је било можда тек у пролеће, кад су хтели да ме угурају да идем у Кумровец у партијску школу. Аман... мени је основни алат за рад јасан језик, то сам чувао ко очи у глави, а ви бисте сад да ме терате тамо да учим да говорим као они? Па нема шансе, нисам за то дошао. А и нешто ми се није свиђало да ме гурају у неку политичку каријеру, који ће ми то, на то сам се већ једном насанкао. Изговорим се нешто на градњу куће и некако се измигољим. Кућу, истина, нисмо пипнули већ две године, ал' свеједно, шта они знају.
Сасвим друга прича су биле седнице наставног већа. То су били радни састанци, малтене погонски и производни, где је једина разонода била разматрање ђачких и родитељских молби, по правилу врло неписмених и са којекаквим удри ме до зоре захтевима. Њих је читала једна опака баба (а њен син писао чланке у рачунарским новинама...), која је била некакав доајен зборнице, оштра на језику, пошироког стаса и гласа из бурета. Дакле, то њено читање, то је био пиш живи. "Молим горњи наслов..." - и већ се спремаш да чујеш кад наилази изваљотина. Наравно, већина је била одбијена.
Остатак седнице би углавном пролазио рутински, чак се ни не сећам нешто шта смо уопште расправљали. Био је договор да се за време седнице не пуши, јер су ту обе смене па нас је превише, него ће бити дата пауза. Е прц је у томе што је за крај требало да се гласа нешто, обично би се тако наместио дневни ред, те озбиљније ствари стизале у последњем тренутку, а седница се држала увече. Док се разиђе гужва после шестог часа... па тешко да је могло да се почне пре 19:20. Онда би пауза била одлагана, и око 20:30 је већ крајње време за ту паузу, но шеф зборнице се не усуђује да прогласи паузу јер после паузе половина неће бити ту. Како се примиче 21:00, пушачи све нервознији, док поменута доајенка прва не запали. Јер, њој нико ништа није смео да каже... Ја сам увек гледао да седнем тако да је видим, али нисам оно једва чекао да запалим, него сам гледао да будем четврти отприлике. Кад и шести припали, дигао би се Љ. и "Зар нисам рекао да ми се на седници не пуши!" (неко би испод гласа добацио "не бој се, теби неће нико"), што је очигледан доказ да пушење није добро за здравље, јер би ми из места дигао притисак. Онда бих, њему** у инат, палио следећу на 20 минута. Паузе, наравно, није ни било, а дневни ред би се смандрљао, само да би се прогурале оне тачке са гласањем.
Једном се десило да је школски педагог држао стручно предавање. То је иначе био један пролив од човека, некако љигаво љубазан и снисходљив, избегавао сам га у широком луку. Иначе је био логораш, показао ми је тетовиран серијски број.
Елем, држи он то предавање, краја му се не види, о некаквом истраживању не знам којих педагошких метода, спроведеном у Новом Саду, бла бла бла. Пошто сам знао колико бодова свако добија на сат што седи ту (20), знала се вредност бода, на маргинама остављених новина израчунам, у динарима, колико кошта минут тог предавања, и напишем резултат на цигарет папир. Додам следећем до себе, овај погледа, заколута очима, уздахне и да даље.
Онда сам стекао навику да на маргинама цртам вешала, бодеже, лобање и слично, да преплашим љубитеље јефтине психологије из новина. Тј цртао сам то само за случај да неко гледа шта цртам.
Кад је завршио предавање, дискусија... а пред крај беше рекао у којим школама је спровођено то истраживање. Аха, па да, у две елитне гимназије у сред Новог Сада, које похађају деца универзитетских професора и покрајинских политичара - у једној сам хоспитовао, не разликује се много од наше гимназије. Па сам се јавио да кажем да је "све то фино и красно, али не видим од какве ће нама помоћи бити резултати истраживања над узорком ђака са улазним просеком 4,6... нама треба нешто примерено нашој ситуацији, за улазни просек 2,4". Добио сам жамор одобравања, али су ми неки рекли после да сам жестоко претерао. Нема шансе да је 2,4 - 2,2 у вр главе.
----
* ЗбРЉ - збор радних људи, тј скупштина фирме, где седе сви који ту раде.
** Кад сам 22-VIII-2019. ишао на гробље, нашао сам и њега, сахрањен у својој 71. години... и поздравио га запаљеном цигаретом. Ту сам се опкладио са собом да га надживим. Сигурно се боље осећам него он кад је имао 66. Сећам се да се још онда вазда жалио да га боли час ово час оно и да узима лекове итд. Немам ништа слично да пријавим, здрав сам.