22-VIII-2019.: и наредна два дана
Истерао бицикл да протеглим ноге, овог пута на дужу стазу. Планирам да возим све дуже и дуже да бих могао да возим до Петерхида на пролеће. Кренуо сам насумице на југ, и попео се на надвожњак да шкљоцнем коју (није доста лоше, Фабрика изгледа тако ван времена). Са десне стране се пружа поглед на целу стару индустријску зону, од шећеране до кожаре, ал' се сад од дрвећа више ништа не види. Претходних пар година је још и било како тако раскрчено у авлији кланице, док је један ту напасао овце, а онда је и то престало.
Ова џунгла је некад била Комбинат.
Онда ми дуне да свратим на ново гробље, да видим где је то Арпи сахрањен. Јесте, била је зима и све је изгледало скроз другачије, ал свеједно. Па сам оставио бицикл код цвећаре на улазу и шетао. И шетао. Кружио сам око места где се отприлике сећам да би требало да је, нисам нашао. Нашао сам колегу из машинске, математичар ама задрт и напоран антипушач. Умро у седамдесетпрвој. Дообро... запалим једну, наклоним се благо, и кажем „па, колега, видимо се за... најмање седам година“. Онда сам се одвезао назад, другим правцем, до Руже, па Леснине, па кући.
Кад сам јој испричао, опкладила се са собом да ће она да нађе гроб. Па смо ставили Санду и Линду у колица, и кренули пешке, испод надвожњака па стазом поред бивше кланице (где је ћале радио), све скупа 2,5км. И нашла га је, само два места улево од гроба Брате Аврамова.
Клинке, наравно, немају појма шта је то гроб и где смо ми то у ствари, њима је цео свемир игралиште. А с друге стране, шта ко има да им пребацује, остале су без оца. Ма да знам да ће нека дечица на мом гробу да се играју, било би ми драго.
Тог дана сам прешао 10км бициклом и 7,5км пешке. Није доста лоше.
Сутрадан смо Го и ја навршили 40. Добро, моје се пише 0x40. Били смо у Петерхиду већи део дана, пекући ракију, од јабуке овај пут. Слабо, само 11 литара из два казана, норма би била 14. Небитно, ово нам је свакако најбоља година. Попили смо увече две-три, нисмо нигде ишли, и ни за један оброк нисмо имали кворум, децини распореди спавања су отишли у неколико ефеа. Бар сам пустио „Кад ми буде 64“, макар до пола. Виолети се није свидело па сам зауставио.
Тако смо тек сутрадан отишли до Занатлије, у два таксија. Комбије немају а наводно им деру кожу ако стрпају у кола више од четворо. Нисам возио да бих могао да пијем - попио 1 пиво :). После прошетали до града, јели неке колаче пред Прлеским, ког се држимо последњих 50+ година, ваљда је сад већ четврти власник. На крају смо се она, Виолета и ја стрпали у други такси и рекли таксискињи „ваљда сваки таксиста жели да бар једном чује ово: прати она кола“.
Врућина је, водостај низак.
Спомиње се: децембар 1985., Арпад Гунароши (Арпи), Брата Аврамов, Виолета, Горана Средљевић (Го), занатлија, Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), МПСШЦ (машинска), Петерхид, Прлески, Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Фабрика станица, шећерана, на енглеском