15-XII-2014.
Ми, Нином и Виолетом у обилазак. Код ћалета, па видели Ому (сада у старачком дому код Еве) и ручали у предњем делу куће, где је сад Дебела мачка. Евин муж је ту држао печењару, није му ишло, сад издаје простор. На кући и даље пише „PECENJARA“ - није ни приметио да ту нешто фали. „Јеб'га, мен' све то исто“, рече он на жешћем босанском.
Али, није ишло тим редом. Прво смо ручали.
Чули смо и причу о селидби. Дебела мачка је до пре пар месеци била код пиваре, нова кафана. Таман кад смо свима јавили где је, није тамо него овде. Што?
Па, власник старог места је стари рокер, не подноси турбо фолк под својим кровом. Кажу да паре не смрде, Смиља рече да ни она не трпи народњаке, ал' кад гости закупе кафану за целоноћну журку, не може да им заповеда шта да не свирају. Зато овамо. Није лоше место, близу пруге, одмах до Учубића, има места за паркирање, лепа улица (па да, моја стара) и 25. мај је одмах преко пруге.
Онда смо отишли да видимо ћалета (80м даље). Иако су му улошци од новог стереа обликовани према ушима, и даље успева да му нека испадне и пишти микрофонију - од микрофона до звучника је само пар сантиметара, треба да су физички одвојени, звучник треба да је у увету. Осим кад испадне. Што он ни не примећује, пишти на фреквенцији коју баш ни не чује.
Онда смо се вратили да видимо Ому. Е тим редом је било. Евина ћерка донела белог зеца, Виолета се играла с њим.
Спомиње се: 25. мај, Виолета, Дебела мачка, Ева, Невена Средљевић (Нина), Ома, печењара, Учубић, на енглеском