10-IX-2019.
Раја има проблема са видом, прилично је кратковид, па смо поподне отишли до града, сви џумле комбијем, и свратили у рупу под мостом (оно поред ДБА) до комшинице оптичарке да му урадимо наочари. То траје око сат ипо, па смо, наравно, свратили до Прлеског, све по реду. Комшиница се баш начудила каква јој то седморка улеће у дућан, па смо уз цвикере добили и два пара слушки за Рају и Виолету (потрајале су доста месеци док нису страдали каблови).
Девојке су се скроз одомаћиле у Лидлу, трче вриште и користе сваки празан простор на доњој полици да им буде замак.
Од дуга времена, урадим оно што иначе урадим сваких годину две, шкљоцнем обиман панорамикс са текућим стањем велике собе и кујне, да се зна како је то стајало.
Ово је у ствари снимљено пре подне, код нас је напросто тако мрачно скоро увек, осим можда у зиму пре подне, кад сунце упре у снег па има одакле да се одбије светло.
Скроз лево је мој рачунарски ћумез, где сам радио последњих девет година. Десни монитор је био усправан и пре тога. Даљи део собе ретко осветљавамо, јер нас двоје немамо навику да седимо на каучу, у ствари нам је неугодно. Дај ми столицу или ону шведску фотељу, дакле нешто ергономско, макар седиште из кола.
У жутој шољи на столу је неки кранчи трт мрт, надуване житарице са какаоом, па у млеку. Два-три дана заредом сам сликао барицу млека поред те шоље, да покажем Виолети како ипак треба мало да гледа и шта ради кашиком, а не само да блене у таблет док једе и млатара напамет. Исправило се и без тога, током наредних недеља. У кухињи најзад опет имамо светло над судопером, нешто 5мм дебело, ледовке, из Лидла. Након свега што смо пробали - ова неонка, она неонка - ово најзад ради. Пошто већ осам година имамо неколико светала која никад не гасимо кад имамо деце по кући, ово је дошло на тај списак. Најдужи стаж има светло над мојим столом; следеће је над степеништем (само пет вати, најстарија ледовка у кући, ал' довољна), придружило му се светло над лавабоом кад је и друга жаруља замењена ледовком (десна бела, лева жута, занимљив ефекат, ал' вара са бојом кад се пирка веш па је 2021. жута замењена белом), и сад ово.
Кетрец је купљен 2017. кад нам је требао за Аниту, сад је само опет довучен из поткровља.
Уз замрзивач је једна од оних италијанских полица на точкиће, што смо узели још 1990. да у њима држимо касете и свашта, јер у кујници није било места за нешто веће; сад у овој стоји обућа за близнакиње а друга је у купатилу, за резерву пешкира.
Тринаестог смо пробали, и успело је: посадили смо близнакиње на бициклове, и правац каштел. Има седам ипо километара. Мало смо се зајебали што смо ишли попречно на стари београдски пут (куда иде бициклистичка стаза), јер та пречица пролази поред кафетерије (тј кафилерије... стара фора да се те две речи као случајно побркају). Та кафилерија је некад требало да прерађује кости и остали отпад из кланице, ал' је испало да ради за целу покрајину, јер су у осталим кафилеријама сваки час измишљали некакве кварове, као пукао велики точак од жрвња, па слали овамо. (... 10 речи...) било је урађено цакум пакум. И стварно, није смрдело деценијама, иако је муж Стане Чопање причао да је, док је тамо радио, било скоро немогуће наватати радника, а и то што наватају буду пола Цигани, за које су срећни ако дођу на посао трипут недељно. Е, сад смрди, откако се приватизовало и то прешло у власништво Матијевића. Та пречица води поред њихове капије. Траје док удахнеш седам пута, и сваки удисај је други смрад, богатство једно. У повратку смо се залетели и прошли туда најбрже што смо могли.
Го купиле три де штампач. Чуда ће тек да следе.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Виолета, Горана Средљевић (Го), ДБА, каштел, Прлески, Рју (Раја), Стана Чопања, на енглеском