Ветеринарка из инспекције(... 5 речи...), а и муж јој је ветеринар. Кад су оно отишли за Канаду (пре 1988.), прво је отишао он (са С. из клуба), па онда и она, па им се нешто није свидело, те се она вратила након два-три месеца, а он остао још пешес, да ипак намлати неке паре... као возач камиона или тако нешто, не као ветеринар, јер њихове дипломе тамо нико није зарезивао. Бар им је остала виза картица, што је помогло кад сам набављао атарист.
Онда је деведесетих отишла да директорише у ветеринарској станици (сад преко пута од Домаћина), док је још била самоуправна. Онда се то приватизовало а она некако испала сувласник.
Једно време смо били кућни пријатељи, посећивали се редовно, а онда је њој ваљда скочила нумера, па ми из недовршене куће на крају града, окружени Циганима, у улици без асфалта, и још приде штогод опичени, нисмо били друштво за њен друштвени положај, па нас је позивала преко курца, а кад је ми зовемо није долазила.
Та станица је на добром месту, Аваи јој је чак продао апликацију за то. Не знам да ли је икад радила како треба, писао ју је Болдијев старији син, који је био доста инвентиван са тим а са catal6.prg је напросто жонглирао - нисам сигуран да је све то легло особљу и да су успели да то користе како је замишљено.
Више пута је извела исти трик - крене посао са ортаком, па се онда у неком тренутку измигољи и тражи да је ортак исплати. Кад не добије одмах, на суд, или бар припрети, па ипак добије. Прво је са једном из млекаре правила јогурт и сир у суседном селу, а онда убацила свог брата да то развози по дућанима. Он је неколико пута зајебао ствар - да ли није испоручио, или није ни дошао да преузме, или је задржао део лове - па су се ортаци попичкали. Онда је имала ветеринарску апотеку. Па онда и ова ветеринарска станица, и то је била сувласник па уновчила. Последње што знам (2021) је да држи старачки дом негде на северном крају.