23-X-2021.
Од 21. нешто кренуло низбрдо са посетом на sGradlj.com. Двадесетог је било 297, а 21. само 138, и отад између 86 и 182. Прогоноза у StatCounter.prg за месец је дотле била око 5800-6000, а како изгледа биће једва 5100. Јер је гугао (тј гугао) опет чачнуо алгоритам.
У ствари, кренуло је још 17. - тог дана је она страна, где објашњавам нашима како ради то америчко АМ/ПМ, последњи пут доживела вишеструке посете. Она је редовно носила између 10 и 30% промета. Бивало је и да неки по двадесет пута у једном дану посете ту страну, јер не иде то у главу, нема ту логике, то је све нешто будибокснама, како ли се они сналазе у свему томе... Е после тога, трч трч па посета. Буде да и по неколико дана не наврати нико.
(у ствари не да га је чачнуо, него је намерно смањио посету свима који нису њихови оглашивачи... дотле да ми је посета одједном пала на око 40% пређашње, или 20% оне из 2016 - за децембар је било 2222 погледа)
Двајздругог нека досадна киша, прави новембар, а пошто девојке начисто повилене ако током дана не оду у бар некакву шетњу, одведемо их на турнеју - Нешина месара на Ружи, па друга месара код Жике, јер има оне саламе и подригуше, пиљарница код рампе. Сад имамо сланине, димљене плећке, јабука и мандарина за целу зиму. Скоро.
Гаража мириши на дуње. Дозревају.
Двајстрећег смо их спремили за ферментацију, што није ишло лако. Ионако смо рачунали да ћемо морати да испробамо два-три штоса док не видимо шта иде. Прво смо кренули са процесором, тј електричном сецкалицом - реч процесор је блентава. И иде то, ради. Истина, последња 4 мм остави, јер толики је зазор између поклопца и ножа, но то и није битно, довољно је ситно. Међутим, то је ствар из овог века, кућни уређај по прописима ЕУ, мотор најслабији што може, и прегреје се. Наравно, има термичку заштиту, неће да рикне, само се следећи пут искључи за две секунде. Ако хоћеш нешто озбиљно, монтирај на бургију или купи индустријску машину, која би вероватно коштала трипут више само зато што има нормалан мотор. Ма, зајеби. Пробам да то радим на руке, ручним млином за орахе, са крупнијим рупицама на ваљку. Иде, али јако споро, и овај има зазор између гурача и ваљка, остане увек комад од 2мм, више ми снаге оде на гурање него на окретање.
На крају кренемо да баримо исечене комаде и терамо их кроз ручни млин за месо. Не иде ни сечење баш лако, тврда је дуња. Једно време смо све троје секли, чак смо ангажовали трећи велики нож, наводно немачки, ал' свеједно кинеско ђубре, савио се неких 5° након десет дуња. Она је онда прешла на свој мали нож, увек има бар један такав, па вадила семенке - наводно хоће ракија да смрди на као нафту ако се не поваде, те тако очишћене четвртине убацивала у велики лонац (12л? 15л) да се пробаре, па то прослеђивала мени да самељем.
Цела парада је била готова пре 23:00 и нисмо много ни усвињили кујну. Буре је унутра, уз терасна врата, на топлом, јер кажу да дуња треба да лежи три недеље док се не испече. То мора да је због температуре, августа свако воће преври за шест до осам дана, а сад је већ грејна сезона. Она сваки други дан мало промуља ту кашу, и цела кућа лепо замирише на дуње.
Двајспетог најзад саватала комшију који сече дрва по авлијама и сокаку. Тј има један ближе, неки Банди (типичан надимак за Андраша), ал' тај више тестерише на земљи, има превозив циркулар па сече по кућама; овај је за обарање. И то ручном тестером све. Каже не може сутра, у среду ће. Наш велики орах је готов, кад дуне јачи ветар он се љуља скоро од земље. Кора му је испуцала у доњих пет метара, има доста мртвог ткива - све што је снабдевало ону грану што се одломила пре четири године - и има једва четвртину лишћа. Али није још скроз сув, тако да вероватно још има масу и могао би да направи штете ако падне. Боље наситно и контролисано.
А увече код Драгане, 58. френдз парти. Све сам спаковао - претходног дана сам товарио, насумице, музику на онај стари ССД, сетио се да јој спакујем и Фубар свиралицу (да не би случајно пустила нешто кроз Пенџери Медији Играч или Винамп) и наравно оне кутије. Било је мало смешно кад сам јој честитао рођендан (у јуну је, иначе), ал' ајде, ставили смо њен лептоп (солидна Тошиба из 2008-11 или ту негде) на стару шиваћу машину у предсобљу, тик до купатила, иштекали веш машину уштекали њега, звучнике иза екрана, све сам уредно ископирао и имали смо музику, најзад. Док негде око треће ракије нисам отишао до купатила и грешком уместо светла шкљоцнуо прекидач за веш машину (та купатила из седамдесетих су имала спољне прекидаче за свашта - светло, бојлер, веш машина, грејалица - јер се рачунало да је унутра влажно, а тада је и било влажно; кад у непознатом стану кренеш на веце, ни не питаш која врата - она поред којих има три прекидача, или један трополни, обоје имају такве). Искључио се лептоп, и то у моменту, значи батерија је одавно на нули. Па ништа, стартовао га поново, прошао кроз оних пар дијалога за нерегистровани Пенџери седам, опет учитао фасциклу са музиком у фубар, затворио фубар да би снимио плејлисту, пустио га поново. Није лоше за око треће ракије (нека дуња, добра, штогод слабија ал' иде лепо, а и са оним њеним чашама од 0,1л не можеш утрефити колико да сипаш), био сам баш оно прибран и све сконтао како се догађало, ништа нисам заборавио, ма ни кликнуо где не треба, све као стари мајстор.
А онда је Борче инсистирао да нам пушта Буцу и Срђана са телефона. Па јеботе, главни разлог што сам уопште извео цело то озвучавање Драгане је управо то, да не слушам више то крештање, дисторзију, пробијање ушију са тог сићушног звучника. И управо од њих сам донео оба албума, пошто смо их спомињали кад смо се оно враћали из Гудурице. Ал' не, не боде он (како би она рекла), него терао пешес песама, и као да не примећује да негодујемо, чуло се чак и „џаба смо кречили*“, тера своје и још разглаба неку теорију о контратенорима. Ма заболе ме како су крстили гласове, сви ти називи су ионако без везе. Шта значи алт? Висок. А није, то је дубљи женски глас, сопран ака супремус ака највиши, је висок (не највиши, за то мора да имају неки термин натегнут до пуцања).
Клопа била добра, не знам како је успела да се барени кромпири (или шта им је већ радила) пресијавају, све сам мислио да су паприке. А печење са неким поврћем, као што и она често прави (мада чешће само кромпир и шаргарепу, одлично, чак осетим онај укус шаргарепе из обданишта али сад ми прија а онда је био ноћна мора).
Разлаз око пола два, Влаја се појавио на време. Каже следећи понедељак није ту, биће неко други.
Двајшестог смо опет возили девојке у пазар, овог пута само Лидл и Рода. Време се пролепшало, па ајде док може, нек буду напољу.
Наравно, док је она у Роди, ја сам са девојкама напољу. Опет се заломило да сам паркирао Јоду поред нечијег сакса, и опет се изненадио колико је овај већи, и ајде, вади ноклу и шкљоц.
Увече накачио блиц и саставио опроштајни аутокрп од пет фотки, да се види какав је сад орах.
Двајсосмог је време још увек било лепо - изгледа да ће треће михољско лето да загази и у новембар - па смо отишли са Линдом и Сандом на други традиционални годишњи обилазак гробаља. Прво смо отишли на ново, где су Арпи и Силвија. Споменик је стварно лепо урађен, мислим да је исти каменорезац што је нама радио. Мало је без везе, њен је камен нешто већи и у облику срца, а у кругу од 20м има још четири таква - тешко је бити оригиналан, напросто се узме оно што се нуди, а нико од каменорезаца нема више од 4-5 модела било које године. Ал' добро је урађено, фотке у боји. Тј његова је баш добро одабрана, а њена... па, типична - удешена, пицнута, једва да је познаш. У том смислу личи, волела је да тако изгледа.
Онда на католичко, тамо имамо два гроба - Ома и Опа у једном (треба и њу да урежемо, ал' не знамо ко има овлашћење да потпише одобрење, тј чије је гробно место, не зна се до оставинске расправе, а кад ће, не знамо) и неких 100м даље танти. Католици, театрални какви већ јесу, имају неко вештачко брдашце, више цигла него камен, Калварија га зову, што је као онај пут на Голготу или како се већ шта зове у том њиховом наративу. Девојке су се одушевиле приликом да се пентрају, трипут су ишле горе доле. Полако успевамо и да их убедимо да се не пентрају на туђе гробове. Код наших океј - кад смо дошли на крају на Томашевачко, лепо смо их пустили да приђу камену и по пешес пута им читали шта пише, ко је ту бака, ко бакица, ко деле.
Двајздеветог смо отишли колима у град - јесте лепо али јако ветровито, не би ваљало бициклом. (... 20 речи...), а ја сам прошетао мало даље, код споменутог каменоресца, његов син ту држи радњу са ауто деловима, да купим нову куглу за ручицу мењача у комбију. Оној спада капица, што не би био проблем кад се преко лета не би усијао метал унутра. А делује као да има пола киле, баш је тешка.
Попили напољу кафу код Прлеског, девојке појеле по парче сникерс торте (гле како и међу тим рецептима постоје моде), узели још осам комада да понесемо.
Тридесетог сам остао код куће у време њихове шетње, заинатио сам се да урадим опет alert.prg али у Пајтону/Дабоу, и у ствари добро ми иде. Део сам урадио 28. и основни механизам сам урадио - исцртава модалан образац, на њему нафрља дугмад са произвољним написима, фино исече текст да га распореди у више редова, и још притом испоштује постојеће знаке за нови ред, и опет иду дугмићи хоризонтално ако их има до четири, иначе вертикално... е сад само да у хоризонталном случају образац буде довољно велик да се дугмићи виде. И онда још мало размака около... брзо ово иде, мада и даље имам доста да читам документације, и за Дабо, и за веикс (графичке дрангулије на које овај ради) и за сам Пајтон.
Она је за то време отишла са девојкама у шетњу. Као иду нешто да пазаре, али то на крају. Провлачила их кроз споредне улице, мањи је саобраћај. Није се уопште једила што застајкују, нек траје колико траје. Испоставило се да су прешли скоро три километра, стигли до Житног, тамо код Кинеза провели скоро сат биркајући играчке, купили нешто ситно али занимљиво (луткице у буренцету) и вратили се таксијем.
Раја је наново пореметио спавање. Скидао је неку игру од 200 гигабајта, и легао раније - око 23:00 - да преспава чекање. Није успело, пробудио се након три сата, отчекао до седам или кад се већ нистовар завршио, и онда то играо цео дан. Предвече је коначно бацио пешкир у ринг, након што је био скоро 20 сати будан а већ неиспаван, и заспао. Али је остао активан, и у сну. Устајао је, нешто се расправљао, донео своју тастатуру на кухињски сто, ишао на веце, вратио се у кревет, све не будећи се. Оно гледа, не удара у намештај, ал' у ствари спава. Но, имамо месечара. Нина је пронашла да је то код деце прилично нормално, кад кога докачи, дође и прође. (наредног месеца је тако устао, узео једну ћуфту са тањира и метнуо је себи под јастук, исто немајући појма)
Ту негде јој падне на ум да би и моја нокла могла да има солидан звук. Хмммм... што да не, нисам баш пробао, нисам стигао, има само десет година... Ајде, спакујем нешто Чорбе, Краља Чачка, Пелагеју, Отаву Јо, чак и Панту, „Критика минског поља“, пустим. Па ово је пет пута боље од оне његове крнтије од Самсунга. Доообро, наоружали смо се.
(... 78 речи...)
----
* легендарни графит за свеже окречен зид
Спомиње се: alert.prg, sGradlj.com, StatCounter.prg, Арпад Гунароши (Арпи), гугао, Драгана Витас, Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), Ненад Пантић (Панта), нокла, Ома, Прлески, Рју (Раја), Ружа, саксо, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Силвија Умљанић, танти, ћуфте, френдз парти, на енглеском