19-XII-2016.
Претходног дана је било велико паковање.
Ћале је опет имао неке планове за наше госте, и гунђао је што путују баш за св Николу. Нина онда ископа негде да је овај био заштитник морнара и путника, дакле најбољи дан. Признао је да она има јаче карте.
Као и прошли пут, најдуже је трајало паковање лекова - опет сам набавио брдо колхицина, не знам колико стотина евра је било овог пута (ево, није ме мрзело да погледам, једном 137€, једном 209, нису имали све одједном), свакако мање него прошли пут јер је требао само колхицин. Онај други лек је био много скупљи ал' тај му више не треба.
Сваки је требало извадити из кутије, па везивати гумицама плочице у снопове од осам ваљда, па то гурати којегде у пртљаг. Завршило се, као и прошли пут, великом кесом пуном празних кутија.
Занимљивији део је био паковање Рајиног рачунара, што је Ендер урадио лежећи на каучу. Невероватно.
Растанак на аеродрому је прошао скоро рутински. Већ сам спомињао да сам чешће на аеродрому него у граду.
Док су чекали да предају пртљаг (ја сам наишао мало касније, јер сам их истоварио пред улазом, а онда отишао около да паркирам сакса), било им је штогод досадно. Пришао сам релативно близу (нисам могао за њима, јер већ одавно има она цик-цак ограда за вијугање редова) и почео да дижем обрве наизменично. Раја је то приметио и одједном му је било смешно. Бокте, радим то већ годинама, сад си се сетио.
Било је мало компликовано кад су предавали Рајин рачунар, јер је кутија, а кад су рекли да је унутра рачунар, морало је на други шалтер, на рендген. Однели смо га Ендер и ја, и прошло је и то.
Раја и Виолета су се ајдарали по мајмунци (опет иста она какве имају у свим рођендаоницама, бар од истих делова), попили смо по кафу, све по реду. Виолета је опет успела да одшета далеко пре него што смо стигли да приметимо, а тако нико није имао воље да је јури, а она би баш тога да се игра, и не јебе пет посто да се врати кад је викнеш. Атмосфера је и без тога била нешто усиљена, ни Нина ни ја нисмо сфоткали ништа, тј фоткалицу нисам ни понео, ал' нисмо ни телефоне вадили. Она је после фоткала по авиону и успутном аеродрому.
И онда кад је дошао тренутак да се изљубимо и испоздрављамо, Ендер само одједном прикаже перонску карту службеници и оде, без речи. Како после рече она, као неки принц. Није ни махнуо.
Ни ми, ни Стенли ни Го нисмо умели ово да објаснимо.
Спомиње се: Виолета, Горана Средљевић (Го), Ендер Аквила, Невена Средљевић (Нина), Рју (Раја), рођендаоница, саксо, Стенли Бергер, на енглеском