15-I-2016.
Гарднер Дозоа је направио приличну збрку са годинама, из неких издавачких разлога. У наслову није година него редни број; унутра пише да је за 1984. али покрива издања из 1983. У својим фајловима сам писао обе године у заглавље, да избегнем збрку, а то онда пребацивао на Бурунди.
Ево:
Елем, тип од 1984 издаје подебеле антологије краћих форми (дакле од приче до новеле), тежине око 700-900 страна (купио сам тамо неколико али их нисам понео, биће на киоску), и мада понекад уме да застрани подебело, код њега се бар навата сваке године неколико аутора, или свежијих ствари познатих аутора, због којих му се прашта остало. Једино што му не праштам је предговор, који је нешто као годишњи извештај месне заједнице Доње Америште, рибе се уловило толико, изгорео задружни амбар, поштару умрла жена итд. Јесте то пресек шта се те године догађало у струци, и јесте он неки члан некаквог америчког удружења чије чланове објављује, али на корицама нигде не пише ЈуЕсовЕј, пише тај-и-тај-годишњи преглед СФа. Као да једино Амери пишу. Запише ком је уреднику умрла жена, ал' ни једним словом не забележи кад умре Лем или један од Стругацких. Нисам чак сигуран ни да је објављивао Егана, видећемо кад дођем до тих година.
Ево истовара за 1984.:
dozoa 1984------------------------
БРУС СТЕРЛИНГ – Краљица цикада. Много је стрпао у текст ове дужине; и архитектуру и друштвне односе и политику и бизнис. Пошто све открива што касније може, некад се стиче утисак да измишља ствари кад му затребају, међутим све се то чврсто држи једно за друго. Засновано на нивоима комплекснисти Пригогина, то издање постхуманизма делује стабилно и сређено а онда се растури у врло брзим преокретима - опет, много брзо, много догађаја за ову дужину, а опет можда и не за интелекте на том трећем или четвртом степену. Тако да развој главног јунака од приправника до мајстора можда и може да траје само непуна два дана, што је и даље само донекле уверљиво (јер остали нису ништа глупљи и могу да сагледавају системе истог степена сложености - а опет, хм, пуч који је у току не делује тако јако лукаво смишљен). Тај брзи крај чини да ту као да нешто мало фали.
Џемс Типтри мл. - Мртви гребен. Хм, ловачка прича, са доста мексичког колорита и шта тамо мисле о Америма. Сама поента приче је негде на граници између Годзиле, ловачке приче, Соларисовог океана и зоне сумрака. Је ли СФ? Па, за одређену ширину дефиниције, могло би.
Ијан Вотсон - Споре птице. Прилично добро вођена прича, са две-три кривине које се не дају предвидети. На једном месту чак даје гас ка једном од могућих глупих и предвидивих завршетака, да би онда елегантно отишао другде. Шта не ваља? Што је све мање више познато, и пет шкотских селендри где се све одиграва, и ситне зађевице међу сеоским ђилкошима и играчка-плачка и... и нема везе што је то уверљиво осликано, уверљиво је само зато што смо сто пута већ били тамо. Додатно бројање за добру СФ основу са минимумом техноблебетања.
Пол Андерсон - Вулканова ковачница. Вишак техноблабла, које чак ни нема смисла (осим можда у некој посебној типографији где би се видело ко шта говори и којим фонтом). Покушај да се изграде дубински односи три лика (шефица станице на Меркуру, стари вук који обилази око Сунца пратећи астероид ухваћен у орбити испод Меркурове, вештачки ум у његовом извиђачком чамцу за који сви мисле да је само мало искуснији софтвер) напросто не добацује, и тешко ми је да поверујем да лоша типографија ту толико смета.
Хауард Волдроп - Човек-брдо Гентијан. Осим што се догађа у Јапану негде у 21. веку, па имамо електрична возила, кинеску уморну средњу класу (што је прилично добар погодак за 1984. годину) и што је једина тема употреба менталних вештина у зен-сумо борбама, ово није СФ. Иста прича је могла да се исприча и на некој другој позадини (што се можда већ десило). Бар не претерује са коанима (свега један, а и тај је кључан за расплет) и добро дочарава прексутрашњи Јапан. Занимљиво, није досадно али ни не одушевљава, не увлачи ме у свој простор.
Грег Бер - Борбено. Или шта је већ требало да значи реч из интерног жаргона, којег и иначе има превише, као и технотрућа уопште. Џон Варли је умео да напише "Офијучи" са чак седам клонова главних ликова, да стално премеће ко је од њих тренутно у кадру, и да не збуни читаоца. Бер, међутим, то стално са највише два-три и никако не успева. По правилу нисам ни знао да ли читам присећања оригинала, њеног текућег издања, њеног лажног реиздања у наклади непријатеља, или другог, мутираног лажњака. У ствари, до пола нисам ни знао да су то ликови, у ком времену се догађа то што читам и шта је уопште песник имао да каже. Ствар је толико раштркана да је могла да се заврши на бар пет места пре стварног краја и оставила би исти утисак. Као и што, кад се најзад завршила, не знам зашто се баш сад завршила и до чега смо то дошли.
Џо Халдеман - Манифестна судбина. Фраза из наслова има поприлично политичко значење, њом је оправдаван читав колонијализам, а и овде се радња догађа на мексичкој граници, почетком 19. века. Од СФа нема ни трага, ако не рачунамо мало тарот карата. Не видим шта ће то овде.
Роберт Силверберг - Вишеструки. Дуго сам се питао зашто у психијатрији, или бар у жанру психијатријског филма, подељена личност увек буде некакав Џекил/Хајд или још горе, увек у некаквом сукобу и борби за превласт. Ако су то ипак аспекти исте личности, сустанари у истом уму, зар не би могли да сарађују или макар буду добро друштво једно другом? Силверберг овде иде корак даље - не само да сматра да је то могуће, него штавише ствара од многоструких читаву поткултуру са клубовима, обичајима, навикама, скоро и сопственим језиком. У Сан Франциску, наравно. Врло занимљиво, сликовито и, колико се већ могло без деуса екс махина, фино разрешење на крају.
Џек МекДивит - Шифровано. Језиутски свештеник на челу једне од опсерваторија које су некад служиле за пројекат СЕТИ налази неке старе дискете, које је претходни директор склонио. Америка одлази у три мајчине, вероватно и многи други аспекти цивилизације какву знамо, а претходник је оставио нешто трагова по којима овај копа - зашто је то склоњено, кад испада да је то у ствари оно ради чега је СЕТИ и био направљен. Но, сигнал је шифрован, и потиче са два доста удаљена места... дакле неко горе ратује или се бар шпијунира. Гарнирано мислима о пропасти Рима и Запада уопште. Добро, симпатично, фино развијена досетка.
Кони Вилис - Сидон у огледалу. Нешто о рударима гасова на скоро угашеној звезди, и неким експлозивним животињама (сидон из наслова) које се дају наћи око бушотина, и о типу који генетски поприма којешта од особе за коју се закачи, он је то огледало. Догађа се углавном у неком бару где се сви они окупљају, говори се неки тешко читљив дијалекат налик исквареном шкотском, углавном испрескакао сам јер ми се нешто баш и није читало. Крај предвидив, не знам шта ће то овде.
Р. А, Лаферти - Златна капија. Једна шббкбб причица у бајковитом бару са позориштем, не да није СФ него тешко да би упала и у Зону сумрака. Осим зајебантског изражавања са много претеривања, има укупно један елемент (јунак убио зликовца из комада јер је увртео да је овај зао и изван сцене, а онда су заједно отишли у другу кафану) који би се сматрао за не-баш-реализам, а ни за тај не даје никакво објашњење, ни научно ни волшебно.
Џек Ден - Шеми наслепо. Коцкање у органе, са телепатским контактом. Реалистично (ха!), дубоко пси'ћки и на крају отприлике исто као онај урадак Кони Вилис, са све тим психоаналитичарским објашњењем и мњах крајем. У ствари није ни лоше, увлачи, чак је међу покушајима да се опише шта се догађа у главама посвађаних телепата (нису ал' имају машину за то, док играју) међу бољима, али тај крај је само слаба досетка.
Пет Марфи - На острвима (требало би Мерфи, али Марфи је ѕакон). Један гњурац се враћа на острво где му је некад један клинац спасао живот, наишао баш кад је требало да га ајкула казни за несмотреност. Клинац је полутан, дете острвљанке и оца подводног ванземаљца, расту му пловне кожице и... то је отприлике све. Клинац одлази да живи са оцем, овај је тужан, крај, нема више. Е, да, дирљиви описи природе.
Танит Ли - Нунк димитис. Ваљда "сад, Мито". Некакви вампири, главни се зове Васјелу, што би као требало да је руски. Прелетео, нисам читао, који ће то овде уопште?
Грег Бер - Музика крви. Биочипови постају све више биолошки, све мање силицијумски, постају интелигентни, експеримент се отима контроли и шири се ван тела лудог лаборанта. Скоро уверљиво, штета што је Кроненберг био заузет.
Ли Кенеди - Њено чупаво лице. Није "Цвеће за Алџернона" али је на ту тему, с тим што је орангутанка јако привлачна свом васпитачу, док његова жена има неких примедби што он више воли посао него њу. Он појебе мајмуницу, ах отело се у тренутку, сви га се одричу, други орангутан га фотографисао, ћао адио, а ни орангутанка га не схвата.
Ренд Б. Ли - Витез плићака. Од бројних паралелних светова, баш главни лик је имао ту невољу да један његов двојник скакуће кроз светове и убија њихове двојнике. Занимљиво, увлачи, чак понегде узбудљиво, идеја добро изложена, скокови иѕмеђу светова уредно најављени и одјављени, нема ѕбрке и недоумице, читалац увек ѕна где је. И доста добар крај.
Џин Волф - Мачка. Све нека британска властела, невидљива мачка, бројне племићке титуле и остали украси из те кутије, прескочио.
Џорџ Р. Р. Мартин - Мајмунски третман. Из поджанра "тајанствени дућан који нестаје", можда би прошло за Зону сумрака.
Пет Кадиган - Замало покојни. Зачудо, није никаква вампирозомбологија, него једна од оних о уласку у туђу свест, може и свеж леш док раствор може да одржи мозак у радном стању. Овог пута зарад још мало материјала за копирајт, шта се већ да ишчупати из ума уметника (за шта је дозвола дата опоруком). Наравно, иста клопка као у последњој причи из првог дела, шта ако уђете у ум који хоће да вас запоседне, или зарази, нечим. Ако и није одвећ оригинално, није ни доста лоше.
Џон Кесел - Срца у очи не сијају. Селективно брисање памћења уместо развода - ајде да заборавимо зашто смо се разишли, па да кренемо испочетка. Мелодрама од а до жњ, а поента је као са оним руским мужиком што је возио грофа од А до Б на -25 и на пола пута се изврнуо у јендек: "не рече ли ти да возиш овуда 20 година?" "да, ваше превасходство, и увек се изврнем на истом месту". Прилика да изгреше на истим местима, ако успеју. Осим што није баш исто, што је писац исправно приметио. Крај је благо оригиналан, мада јефтино симболичан.
Ден Симонс - Утеха у лешу. Нешто као "Горштак", с тим што бесмртника има троје и не кољу се између себе него наводећи телепатске жртве да почине убиство, самоубиство или шта већ, што их подмлађује. Изгледа да им је већ мало доста тога, једна (приповедач у првом лицу) већ одустаје, један посустаје, а трећа хоће да их уклони. Следи двадесетак страна крвопролића и надигравања. Моје мишљење о Симонсу и колико он воли покоље није промењено. Крај је сасвим очекиван. СФ јок.
Вернор Винџи - Драги камен. Читао сам ово раније, па сам прескакао донекле. Клинка на летовању код строге и уштогљене бабе, која негде у кући чува успомене покојног мужа са експедиције на Јужни пол (тј замало, до неке топлије долине на ободу, а због повреде није био у Скотовој екипи следећи пут), између осталог и телепатски камен. Није баш камен, али сере драгуље, од чега се баба и издржавала. Долазе лопови да похарају бабину ризницу, изгори кућа, изгори баба, а камен престане да исијава тугу јер му је најзад топло. Фино разрађена досетка, и тек назнака оног што ће Винџи касније да ради са чудним умовима.
Ким Стенли Робинсон - Црни ваздух. Никакав СФ, али занимљива вежба из посматрања групе људи у зајебаним околностима, што ће му требати и за Марс и, још пре, за "Године пиринча и соли". Овде прати португалску армаду у некаквом џихаду (или крсташком рату, шта већ) на Енглеску, где страдају грдно јер је сто ствари урађено погрешно - на брзину опремани бродови, низак морал посаде, Енглези зајебанији него што се очекивало, и повратак око Шкотске и Ирске јер немају шансе да се врате кроз канал. Ужа група доживљава обред мистичног просветљења у неком тајном обреду за душе изгинулих, али Робинсон не придаје томе неки значај - њихов гуру се удави јер је опасао златне кајле црквене око себе, а главни лик преживи јер је као невидљив али се за сваки случај сакрио и правио мртав. То што је током доброг дела радње виђао ваздух у бојама, и долазила му Исусова баба лично, на крају нема везе и (може се и не мора узети да) никако не утиче на радњу.
Дакле, 15 СФ (како где) и 9 које ту никако не спадају. По квалитету, две-три добре, две-три осредње, и гомила залуталих или напросто слабих. Но, знајући садржај каснијих наставака (тј деведесетих је било правих драгуља), прелазим на 1985.
Сутрадан смо отишли до Рилета у дућан и купили јој мобилни. Своју стару ноклу је дала ћалету. Он је некако убио већ другу, што је скоро немогуће, ал' он уме. За случај да не може да устане из каде, понесе мобилни у купатило. После овог је почео да га носи у пластичној тегли, да се опет не смочи, трећа срећа. И стварно му је једном требало, отишао да се окупа пре спавања, ваљда да се растрезни мало, и прерачунао се, није било довољно и није умео да изађе из каде, но је преноћио у њој. Није хтео да ме буди... него ме звао у 6:30. Дошао сам одмах ал' са погрешним кључевима, отвара капију ал' неће улазна врата. Одем кући по друге - након толико сати у кади, десет минута ни тамо ни овамо.
А овај нови телефон је, бемлига, неки Кинез (пише на кутији „zemlja porekla: KLNA“), са све енгрпским просеравањем гугловим. Инсталисала је и скајп на њега, и стално ју је гњавио што га не користи довољно (!). Брзо је испао више досадан него користан. Преживео је у њеним рукама можда годину, а онда га је утрапила Арпики, а ја сам јој нашао опет неку ноклу са 20 тастера и Симбијаном. Штета што нисам узео следећи бољи модел, овај има само ВГА фоткалицу.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Бурунди, гугао, енгрпски, нокла, Риста Станчулов (Риле), на енглеском