12-XII-2021.

Четвртог, Виолета извадила млечни зуб, двојка горе лево. Три фотке, и сваки пут изоштри на њену мајицу, а не на зуб у руци. Бар је фаца са свежом рупом испала одлично.

Девојке се све више занимају за бојадисање. Има бојанки да се купи, ал' им исто и Нина ту и тамо одштампа понешто па то бојадишу. Баш сад понестало папира. У недељу (7.) сам ишао до брзождера код гробља, да донесем пар хамбургера. Раја и Виолета поједу месо, ове две сомун... ал' овог пута је сомуна остало мало, он најзад почео и то да једе; прескочио је само две три мрвице... погледамо шта је, а оно лук, грешком је добио пљескавицу уместо хамбургера (код свих осталих брзождера је обратно, зове се пљескавица ал' нема лука). Онај брзождер код месне заједнице има непредвидљиво радно време, канда само преподне или кад га ухватиш, па тамо пазаримо само кад се затекнемо у крају. Да није недеља, могао сам скокнути 40м до мале књижаре да купим и тог папира...

Поподне смо отишли с девојкама у Лидл. До пре месец ипо је било да узмемо једна већа и једна мања колица, па их возамо по дућану, некад обе у једна колица а пазар у друга (код мене обично буде и вода, 6 боца пијаће од по 6л, понекад шестак Књаза од по 1,75л, некад два), некад Санда код мене, Линда код ње. Међутим сад су ухватиле да гурају дечија колица, свака по једна, и пазар иде у њих, код мене само вода и крупније ствари.

У понедељак ништа, Борче је био најавио да ће да јави кад га зубар пусти... није га још пустио.

У уторак сам поновио туру до брзождера, и скокнуо до књижаре, и запалио чим сам изашао. Док сам дошао до кола, хамбургери били готови, само покупио и таман довршио цигар пред кућом. Ал' сам га испланирао, у секунд. Обрадовале се девојке папиру, чудо једно, одмах су извадиле фломастере па за сто.

Буде понекад сцена кад Санда ижврља Линди. Да ли јој завиди што ова то тако тачно и педантно ради а она баш нема стрпљења, ко зна, изгрдимо је, она се извињава, па после опет. Два дана заредом (10., 11.) је била слична сцена. Ваљда ћемо је одвићи.

У среду најзад какво такво време за тестерисање - затишје, ништа не пада, тле довољно суво. Исекао сам скоро сво грање, и начео и дебље делове трупца. Таман је зашло сунце кад је у мотору нестало чорбе - ово све сам исекао на оно што су ми сипали у дућану. Она је саденула грање тамо где је некад стајало оно од јоргована, од претпрошле јесени, под стреју од терасе, а одатле може кроз прозор у подрум.

У петак (10.) се накратко огласила и Меланија, пошто сам јој опет честитао рођендан, овог пута кад треба, и каже да сам могао то мало опширније. Па, и ја тебе чекам за опширније још од летос, ал' ајде, напишем јој животопис нашег ораха, то је нешто за једном у животу, и завршим са „ајд сад ти“. Па ћемо видети.

Поподне смо отишли са клинкама у Спрингфилд, и Линда је инсистирала да уђем да се пентрам са њима. Добро, ајде, што да не. Улазио сам ја и раније, али се нисам баш пентрао. Овог пута сам отишао са њима скроз горе, и бар напокон имам ваљане фотке (ради нокла све у шеснаест) са лица места, а не кроз мрежу. Док сам се верао за њима, у неком тренутку сам се придржао левом руком за неку шипку и канда нисам пустио на време па сам на тренутак висио о њој. Заболело ме раме и... гле, више ме не боли кад тако дигнем руку. Пре месец-два сам слично истегао то раме, можда га и мало ишчашио, и увек ме мало заболело у том положају, а сад је престало. Таман кад сам мислио да би било добро наћи неког намештача костију...

Кад су се изиграле, ту су већ почињали да спремају за неки дечији рођендан, па смо прешли на сокак у стаклару - нама по кафа (топли нес), њима по палачинка (са нутелом, нешто течнијом јер је топло), и кило ћевапа за понети. Ћевапи нестали за вечеру, и Раја и Виолета су баш набили апетит. Нешто шацујемо да ће заједно да улете у пубертет, што ће Нини да буде чист ћар, тај ће циркус да има само двапут, а четворо деце.

Јуче (11.) је опет правила зимску салату - лук, паприка, купус, мрква, карфиол, све у сланој води - па је нешто касније кренула са ручком. Ручали смо тек у 13:30 и зачудо нисам био ни гладан док нисмо почели да постављамо сто. А онда сам одједном био јако гладан. Чудо је та хроно дијета, како се навикнеш. Тренутно ми је циклус да кад заседнемо са ово двоје, претходно јутро имам 81,5кг, наредно 83 па чак и 84, и онда се то истопи наредне недеље, па у понедељак опет имам 81,5.

Сад како смо проредили те седељке, јебо га зубар, кренули смо да дегустујемо сами, и углавном нам оде по литра недељно. Пробали смо досад трешњу, харе тришњу, вишњу смо прескочили (ионако смо је помешали са старом вишњом), и ове недеље тутифрути 21.1. На реду је тутифрути 21.2, онај балон што је био препуњен. Каже да овогодишњу кајсију неће ни да проба док не потрошимо ону из 2017. Наводно је ракији у стаклу довољно неколико месеци да одлежи, да се раствори шта има и оксидише шта треба (а и она трешња је имала мало чудан укус, али само први гутљај из прве чаше први дан, а и то није било нешто страшно, мишић за мрштење бркова је реаговао са једва 0,2), али ова стара кајсија је неко чудо*. То је био затурен балон који смо летос нашли, и некако ми та ракија делује мнооого боље него што је се сећамо.

Данас најзад снег. Линда је устала прва, око подне, и испрва није ни приметила. А лепо је чути да се неко тако обрадује.

Целе ноћи је дувао опак ветар, лупао лименим кровом над терасом и симсовима испод кровних прозора. Да нисмо посекли орах, ноћас би пао, или би се одломила која грана. И од кајсија се одломило нешто тањих, сувљих грана, остало на крову кокошињца, где већ имамо некакав слој биомасе. То би требало скинути... а можда и не, боље овако.

Током дана су два пута излазиле напоље.

Увече зове Драгана, онако да се чујемо, и жали се како има неко зајебано запаљење увета, са неким пликчићима са смешним именом по дну, то крвари кад пукне, па се осуши ал се направе нови... Ал' каже не пије више антибиотике, може да пије. Препричам после, каже „да нису фурункуле?“. А јес смешно, да имаш фурунчиће у увету. Питам Драгану (поруком) да није то, каже не, погледала је налаз, каже булице. Никад чуо, добро нису буљице.

Успут била и једна од типичних фора, док смо разговарали, каже не може ни стално да лежи, хоће да запали, а никад није пушила лежећки... цигарете (баш са том паузом у говору). Тврди да смо нас двоје посебно настрани и да све што било ко каже испада да (може да) има везе са сексом. Хм, можда, тако смо утренирани, а овде је, изгледа, видела како сама себи намешта зицер... па ајд, што да пропадне.

Ни сат касније, зове Борче, да рапортира стање код зубара. Каже скинуо му је стари мост, још остругао зубе, сад изгледа као вампир, па ако правим маскенбал он зна у шта да се маскира, пола је већ готов. Каже да ће у уторак или среду да добије велики мост, то му раде негде у Београду па свако слање значи још један дан одлагања. Значи, враћамо се у нормалу тек двадесетог.

Тринаестог, са девојкама (све три!) у Лидл па у Роду. Није било превише фрке, а и сцена кад се нешто поџапају је трајала мање од минута. У Роди је отишла са њима да купе клоалет папир и грицкалице, а ја свратио до њин-њина (што пише над вратима, али на рачуну пише Техноманија... и они су мутни) и купио пар мишева за Змајчека и Цимет. Лик познаје робу, али има тако смешно висок, скоро пискав глас, да је било скоро смешно како сам се упињао да будем озбиљан. Миш је средња играчка класа, шљаште ледовке у бојама, то се сад тако носи.

----

* кад сам ово преводио на енглески, замало да тамо напишем „нека врста чуда“, па сам се укопао у месту - шта ако неко затражи да набројим те врсте. Ни да бекнем, не знам ниједну класификацију.

---

Спомиње се: Виолета, Драгана Витас, Змајчек, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Меланија Тисаревић, Невена Средљевић (Нина), нокла, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, ћевапчићи, цимет, на енглеском